1. А пошто се утиша буна, дозва Павле ученике, и утешивши их опрости се с њима, и изиђе да иде у Македонију.

2. И прошавши оне земље, и световавши их многим речима, дође у Грчку.

3. Поживевши пак онамо три месеца стадоше му Јевреји радити о глави кад хтеде да се одвезе у Сирију, и намисли да се врати преко Македоније.

4. И пође с њим до Азије Сосипатар Пиров из Верије, и Аристарх и Секунд из Солуна, и Гај из Дерве и Тимотије, и Тихик и Трофим из Азије.

5. Ови отишавши напред чекаху нас у Троади.

6. А ми се одвезосмо после дана пресних хлебова из Филибе, и дођосмо к њима у Троаду за пет дана, и онде остасмо седам дана.

7. А у први дан недеље, кад се сабраше ученици да ломе хлеб, говораше им Павле, јер хтеде сутрадан да пође, и протеже беседу до поноћи.

8. И беху многе свеће горе у соби где се бејасмо сабрали.

9. А сеђаше на прозору једно момче, по имену Евтих, надвладано од тврдог сна, и кад Павле говораше много, наже се у сну и паде доле с трећег пода, и дигоше га мртва.

10. А Павле сишавши паде на њ, и загрливши га рече: Не буните се, јер је душа његова у њему.

11. Онда изиђе горе, и преломивши хлеб окуси, и довољно говори до саме зоре, и тако отиде.

12. А момче доведоше живо, и утешише се не мало.

13. А ми дошавши у лађу одвезосмо се у Ас, и оданде хтесмо да узмемо Павла; јер тако беше заповедио, хотећи сам да иде пешице.

14. А кад се саста с нама у Асу, узесмо га, и дођосмо у Митилину.

15. И оданде одвезавши се дођосмо сутрадан према Хију; а други дан одвезосмо се у сам, и ноћисмо у Тригилију; и сутрадан дођосмо у Милит.

16. Јер Павле намисли да прођемо мимо Ефес да се не би задржао у Азији; јер хићаше, ако буде могуће, да буде о Тројичину дне у Јерусалиму.

17. Али из Милита посла у Ефес и дозва старешине црквене.

18. И кад дођоше к њему, рече им: Ви знате од првог дана кад дођох у Азију како с вама једнако бих

19. Служећи Господу са сваком понизности и многим сузама и напастима које ми се догодише од Јевреја који ми рађаху о глави;

20. Како ништа корисно не изоставих да вам не кажем и да вас научим пред народом и по кућама,

21. Сведочећи и Јеврејима и Грцима покајање к Богу и веру у Господа нашег Исуса Христа.

22. И сад ево ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити;

23. Осим да Дух Свети по свим градовима сведочи, говорећи да ме окови и невоље чекају.

24. Али се низашта не бринем, нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божје.

25. И ево сад знам да више нећете видети моје лице, ви сви по којима пролазих проповедајући царство Божје.

26. Зато вам сведочим у данашњи дан да сам ја чист од крви свију;

27. Јер не изоставих да покажем вољу Божју.

28. Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом;

29. Јер ја ово знам да ће по одласку мом ући међу вас тешки вуци који неће штедети стада;

30. И између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом.

31. Зато гледајте и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах учећи са сузама сваког од вас.

32. И сад вас, браћо, предајем Богу и речи благодати Његове, који може назидати и дати вам наследство међу свима освећенима.

33. Сребра, или злата, или руха ни у једног не заисках.

34. Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје.

35. Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: Много је блаженије давати неголи узимати.

36. И ово рекавши клече на колена своја са свима њима и помоли се Богу.

37. А свију стаде велики плач и загрливши Павла целиваху га,

38. Жалосни највише за реч коју рече да више неће видети лице његово; и отпратише га у лађу.