1. Дође пак у Дерву и у Листру, и гле, онде беше неки ученик, по имену Тимотије, син неке жене Јеврејке која вероваше, а оца Грка;

2. За њега добро сведочаху браћа која беху у Листри и у Иконији.

3. Овог намисли Павле да узме са собом; и узе га, и обреза Јевреја ради који беху у оним местима: јер сви знаху оца његовог да беше Грк.

4. И кад пролажаху по градовима, предаваше им да држе уредбе које уредише апостоли и старешине у Јерусалиму.

5. А цркве се утврђиваху у вери, и сваки дан биваше их више.

6. А кад прођоше Фригију и галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити реч у Азији.

7. А кад дођоше у Мисију хтеше да иду у Витинију, и Дух не даде.

8. А кад прођоше Мисију, сиђоше у Троаду.

9. И Павлу се јави утвара ноћу: беше један човек из Македоније, и стајаше молећи га и говорећи: Дођи у Македонију и помози нам.

10. А кад виде утвару, одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, дознавши да нас Господ позва да им проповедамо јеванђеље.

11. А кад се одвезосмо из Троаде, дођосмо у Самотрак, и сутрадан у Неапољ,

12. А оданде у Филибу, које је први град земље Македоније, насеље римско; и у оном граду остасмо неколико дана.

13. А у дан суботни изиђосмо из града к води где беше богомоља; и седавши говорисмо к женама које се беху сабрале.

14. И једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града тијатирског, која продаваше скерлет, слушаше: и Господ отвори срце њено да пази на речи Павлове.

15. А кад се крсти она и кућа њена, мољаше нас говорећи: Ако мислите да ја верујем Господа, уђите у моју кућу и живите. И натера нас.

16. А догоди се кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својим господарима.

17. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Највишег, који јављају нама пут спасења.

18. И овако чињаше много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповедам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње. И изиђе у тај час.

19. А кад видеше њени господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на пазар ка кнезовима.

20. И доведавши их к војводама, рекоше: Ови су људи Јевреји, и муте по нашем граду,

21. И проповедају обичаје које нама не ваља примати ни творити, јер смо Римљани.

22. И слеже се народ на њих, и војводе издреше им хаљине, и заповедише да их шибају.

23. И пошто их здраво избише бацише их у тамницу, и заповедише тамничару да их добро чува.

24. Примивши такву заповест он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.

25. А у поноћи беху Павле и Сила на молитви и хваљаху Бога; а сужњи их слушаху.

26. А уједанпут тако се врло затресе земља да се помести темељ тамнички; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.

27. А кад се пробуди тамничар и виде отворена врата тамничка, извади нож и хтеде да се убије, мислећи да су побегли сужњи.

28. А Павле повика здраво говорећи: Не чини себи зло никакво, јер смо ми сви овде.

29. А он заискавши свећу улете и дрхћући припаде к Павлу и Сили;

30. И изведавши их напоље рече: Господо! Шта ми треба чинити да се спасем?

31. А они рекоше: Веруј Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој.

32. И казаше му реч Господњу, и свима који су у дому његовом.

33. И узе их у онај сат ноћи и опра им ране; и крсти се он и сви његови одмах.

34. И уведавши их у свој дом постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што верова Бога.

35. А кад би дан, послаше војводе пандуре говорећи: Пустите ова два човека.

36. А тамничар каза речи ове Павлу: Послаше војводе да се пустите; сад дакле изиђите и идите с миром.

37. А Павле рече њима: Избивши нас пред народом без суда, људе Римљане, бацише у тамницу: и сад хоће да нас пусте? Није тако, него сами нека дођу и изведу нас.

38. А пандури казаше војводама ове речи; и уплашише се кад чуше да су Римљани;

39. И дошавши умолише их, и изведоше молећи да изиђу из града.

40. А кад изиђоше из тамнице, дођоше к Лидији, и видевши браћу утешише их, и отидоше.