1. А један човек, по имену Ананија, са женом својом Сапфиром продаде њиву,

2. И сакри од новаца са знањем и жене своје, и донесавши један део метну апостолима пред ноге.

3. А Петар рече: Ананија! Зашто напуни сотона срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву?

4. Кад је била у тебе не беше ли твоја? И кад је продаде не беше ли у твојој власти? Зашто си дакле такву ствар метнуо у срце своје? Људима ниси слагао него Богу.

5. А кад чу Ананија речи ове паде и издахну; и уђе велики страх у све који слушаху ово.

6. А момци ушавши узеше га и изнесоше те закопаше.

7. А кад прође око три сата, уђе и жена његова не знајући шта је било.

8. А Петар јој одговори: Кажи ми јесте ли за толико дали њиву? А она рече: Да, за толико.

9. А Петар јој рече: Зашто се договористе да искушате Духа Господњег? Гле ноге оних који твог мужа закопаше пред вратима су, и изнеће те.

10. И одмах падну пред ногама његовим и издахну. А момци ушавши нађоше је мртву и изнесоше је и закопаше код мужа њена.

11. И уђе велики страх у сву цркву и у све који чуше ово.

12. А рукама апостолским учинише се многи знаци и чудеса међу људима; и беху сви једнодушно у трему Соломуновом.

13. А од осталих нико не смејаше приступити њима; него их хваљаше народ.

14. А све више пристајаху они који вероваху Господа, мноштво људи и жена,

15. Тако да и по улицама изношаху болеснике и метаху на постељама и на носилима, да би кад прође Петар барем сенка његова осенила кога од њих.

16. А долажаху многи и из околних градова у Јерусалим, и доношаху болеснике и које мучаху нечисти духови; и сви оздрављаху.

17. Али устаде поглавар свештенички и сви који беху с њим, од јереси садукејске, и напунише се зависти,

18. И дигоше руке своје на апостоле, и метнуше их у општи затвор.

19. А анђео Господњи отвори ноћу врата тамничка, и изведавши их рече:

20. Идите и станите у цркви те говорите народу све речи овог живота.

21. А кад они чуше, уђоше ујутру у цркву, и учаху. А кад дође поглавар свештенички и који беху с њим, сазваше сабор и све старешине од синова Израиљевих, и послаше у тамницу да их доведу.

22. А кад слуге отидоше, не нађоше их у тамници; онда се вратише и јавише им

23. Говорећи: Тамницу нађосмо закључану са сваком тврђом и чуваре где стоје пред вратима; али кад отворисмо, унутра ниједног не нађосмо.

24. А кад чуше ове речи поглавар свештенички и војвода црквени и остали главари свештенички, не могаху им се начудити шта би то сад било.

25. А неко дође и јави им говорећи: Ено они људи што их бацисте у тамницу, стоје у цркви и уче народ.

26. Тада отиде војвода с момцима и доведе их не на силу: јер се бојаху народа да их не побије камењем.

27. А кад их доведоше, поставише их пред сабор, и запита их поглавар свештенички говорећи:

28. Не запретисмо ли вам оштро да не учите у ово име? И гле, напунисте Јерусалим својом науком, и хоћете да баците на нас крв овог човека.

29. А Петар и апостоли одговарајућу рекоше: Већма се треба Богу покоравати неголи људима.

30. Бог отаца наших подиже Исуса, ког ви убисте обесивши на дрво.

31. Овог Бог десницом својом узвиси за поглавара и спаса, да да Израиљу покајање и опроштење греха.

32. И ми смо Његови сведоци ових речи и Дух Свети ког Бог даде онима који се Њему покоравају.

33. А кад они чуше врло се расрдише, и мишљаху да их побију.

34. Али онда устаде у скупштини један фарисеј по имену Гамалиило, законик, поштован од свега народа, и заповеди да апостоли мало изиђу напоље,

35. Па рече њима: Људи Израиљци! Гледајте добро за ове људе шта ћете чинити;

36. Јер пре ових дана уста Тевда, говорећи да је он нешто, за којим пристаде људи на број око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху разиђоше се и пропадоше.

37. Потом уста Јуда Галилејац, у дане преписа, и одвуче доста људи за собом; и он погибе, и сви који га слушаху разасуше се.

38. И сад вам кажем: прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи овај савет или ово дело, поквариће се.

39. Ако ли је од Бога, не можете га покварити, да се како не нађете као богоборци.

40. Онда га послушаше, и дозвавши апостоле избише их, и запретише им да не говоре у име Исусово, и отпустише их.

41. А они онда отидоше од сабора радујући се што се удостојише примити срамоту за име Господа Исуса.

42. А сваки дан у цркви и по кућама не престајаху учити и проповедати јеванђеље о Исусу Христу.