1. Али глад беше врло велика у оној земљи.

2. Па кад поједоше жито које беху донели из Мисира, рече им отац: Идите опет, и купите нам мало хране.

3. А Јуда му проговори и рече: Тврдо нам се зарекао онај човек говорећи: Нећете видети лице моје, ако не буде с вама брат ваш.

4. Ако ћеш пустити с нама брата нашег, ићи ћемо и купићемо ти хране.

5. Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је рекао онај човек: Нећете видети лице моје, ако не буде с вама брат ваш.

6. А Израиљ рече: Што ми то зло учинисте и казасте човеку да имате још једног брата?

7. А они рекоше: Човек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: Је ли вам јоште жив отац? Имате ли још браће? А ми му одговорисмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: Доведите брата свог?

8. И рече Јуда Израиљу оцу свом: Пусти дете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша деца.

9. Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив до века.

10. Да нисмо толико оклевали, до сада бисмо се два пута вратили.

11. Онда рече Израиљ отац њихов: Кад је тако, учините ово: узмите шта најлепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисавог корења и смирне, урме и бадема.

12. А новаца понесите двојином, и узмите новце што беху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрешка.

13. И узмите брата свог, па устаните и идите опет к оном човеку.

14. А Бог Свемогући да вам да да нађете милост у оног човека, да вам пусти брата вашег другог и Венијамина; ако ли останем без деце, нек останем без деце.

15. Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.

16. А Јосиф кад виде с њима Венијамина, рече човеку који управљаше кућом његовом: Одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.

17. И учини човек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.

18. А они се бојаху кад их човек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: За новце који пре беху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.

19. Па приступивши к човеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,

20. И рекоше: Чуј, господару; дошли смо били и пре, и куписмо хране;

21. Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци сваког нас беху озго у врећи његовој, новци наши на меру; и ево смо их донели натраг;

22. А друге смо новце донели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.

23. А он им рече: Будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашег метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.

24. И уведе их човек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховим положи.

25. И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они онде јести.

26. И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.

27. А он их запита како су, и рече: Како је отац ваш стари, за кога ми говористе? Је ли јоште жив?

28. А они рекоше: Добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И поклонише му се.

29. А он погледавши виде Венијамина брата свог, сина матере своје, и рече: Је ли вам то најмлађи брат ваш за ког ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!

30. А Јосифу гораше срце од љубави према брату свом, те брже потражи где ће плакати, и ушавши у једну собу плака онде.

31. После умив се изађе, и устежући се рече: Дајте јело.

32. И донесоше њему најпосле и Мисирцима који обедоваху у њега, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.

33. А сеђаху пред њим старији по старештву свом а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.

34. И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.