1. Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту?

2. А жена рече змији: Ми једемо род са сваког дрвета у врту;

3. Само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.

4. А змија рече жени: Нећете ви умрети;

5. Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло.

6. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси.

7. Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковог и начинише себи прегаче.

8. И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.

9. А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си?

10. А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.

11. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?

12. А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.

13. А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох.

14. Тада рече Господ Бог змији: Кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до свог века.

15. И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.

16. А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар.

17. Па онда рече Адаму: Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века;

18. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско;

19. Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.

20. И Адам надеде жени својој име Јева, зато што је она мати свима живима.

21. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.

22. И рече Господ Бог: Ето, човек поста као један од нас знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руку своју и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи.

23. И Господ Бог изагна га из врта едемског да ради земљу, од које би узет;

24. И изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.