1. Ја рекох у срцу свом: Дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то беше таштина.

2. Смеху рекох: Лудујеш; и весељу: Шта то радиш?

3. Размишљах у срцу свом да пуштам тело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.

4. Велика дела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде;

5. Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета родних;

6. Начиних себи језера водена да заливам из њих шуму где расту дрвета;

7. Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођених у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свих који бише пре мене у Јерусалиму;

8. Такође накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи певача и певачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.

9. И тако постах већи и силнији од свих који бише пре мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.

10. И шта год жељаху очи моје, не брањах им нити ускраћивах срцу свом какво весеље, него се срце моје весељаше са сваког труда мог, и то ми беше део од сваког труда мог.

11. А кад погледах на сва дела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.

12. Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човек који би настао после цара? Шта је већ учињено.

13. И видех да је боља мудрост од лудости, као што је боља светлост од мрака.

14. Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такође дознах да једнако бива свима.

15. Зато рекох у срцу свом: Мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина.

16. Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник до века; јер што сада јесте, све се заборавља после, и мудрац умире као и безумник.

17. Зато ми омрзе живот, јер ми није мило шта бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.

18. И омрзе ми сав труд мој око ког се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човеку који ће настати након мене.

19. И ко зна хоће ли бити мудар или луд? И опет ће бити господар од свега труда мог око ког се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.

20. Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око ког се трудих под сунцем.

21. Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у део другом који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.

22. Јер шта има човек од свега труда свог и од муке срца свог, коју подноси под сунцем?

23. Јер су сви дани његови мука, а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.

24. Није ли, дакле, добро човеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његовог? Ја видех и то да је из руке Божије.

25. Јер ко је јео и уживао више него ја?

26. Јер човеку који Му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.