1. А цар Давид остаре и би временит, и колико га покриваху хаљинама не могаше се загрејати.

2. Тада му рекоше слуге његове: Нека потраже цару господару нашем младу девојку, па она нека стоји пред царем и двори га, и на крилу нека му спава, да се загрева цар, господар наш.

3. И потражише лепу девојку по свим крајевима израиљским, и нађоше Ависагу Сунамку, те је доведоше цару.

4. А та девојка беше врло лепа, и двораше цара и служаше му: али је цар не позна.

5. А Адонија, син Агитин подиже се говорећи: Ја ћу бити цар. И набави себи кола и коњике, и педесет људи који трчаху пред њим.

6. И отац га никада не накара, нити му рече: Зашто радиш тако? А он беше врло леп, и мати га роди иза Авесалома.

7. И договараше се с Јоавом сином Серујиним и с Авијатаром свештеником, који помагаху Адонији.

8. Али Садок свештеник и Венаја син Јодајев и Натан пророк и Семај и Реј и јунаци Давидови не присташе за Адонијом.

9. Тада накла Адонија оваца и волова и угојене стоке код камена Зоелета, који је код извора Рогила, и позва сву браћу своју, синове цареве, и све људе од Јуде, слуге цареве;

10. Али не позва Натана пророка, ни Венаје, ни осталих јунака, ни Соломуна брата свог.

11. Тада рече Натан Витсавеји, матери Соломуновој говорећи: Јеси ли чула да се зацарио Адонија син Агитин? А господар наш Давид не зна.

12. Него сада хајде, ја ћу те саветовати како ћеш избавити душу своју и душу сина свог Соломуна.

13. Хајде, отиди к цару Давиду и реци му: Ниси ли се ти, господару мој царе, заклео слушкињи својој говорећи: Соломун, син твој, биће цар после мене и он ће седети на престолу мом? Зашто се дакле зацари Адонија?

14. И гле, док ти још будеш онде говорећи с царем, ја ћу доћи за тобом, и допунићу твоје речи.

15. И тако уђе Витсавеја к цару у клет. А цар беше врло стар; и Ависага Сунамка двораше га.

16. И савивши се Витсавеја поклони се цару; а цар јој рече: Шта ћеш?

17. А она му рече: Господару мој, ти си се заклео Господом Богом својим слушкињи својој: Соломун, син твој, биће цар после мене, и он ће седети на престолу мом.

18. А сад ево Адонија се зацари, а ти, господару мој царе, и не знаш.

19. Наклао је волова и угојене стоке и оваца много, и позвао све синове цареве, и Авијатара свештеника и Јоава војводу; а Соломуна слуге твог није позвао.

20. Сада, царе господару мој, очи су свега Израиља упрте у тебе, да им кажеш ко ће сести на престо твој, господару мој царе, после тебе.

21. Иначе, кад господар мој цар почине код отаца својих, бићемо ја и син мој Соломун криви.

22. И гле, док она још говораше цару, дође пророк Натан.

23. И јавише цару говорећи: Ево Натана пророка. И он ступивши пред цара поклони се цару лицем до земље.

24. И рече Натан: Царе, господару мој, јеси ли ти казао: Адонија ће бити цар после мене, и он ће седети на престолу мом?

25. Јер отиде данас и накла волова и угојене стоке и оваца много, и позва све синове цареве и војводе и Авијатара свештеника; и ено једу и пију с њим и говоре: Да живи цар Адонија.

26. Мене пак, слуге твог, не позва, ни Садока свештеника, ни Венаје сина Јодајевог, ни Соломуна слуге твог.

27. Је ли то цар господар мој наредио? Не казавши слузи свом ко ће сести на престо господара мог цара после њега.

28. А цар Давид одговори и рече: Зовите ми Витсавеју. И она дође пред цара, и стаде пред царем.

29. Тада се закле цар говорећи: Тако да је жив Господ, који је избавио душу моју од сваке невоље,

30. Како сам ти се заклео Господом Богом Израиљевим рекавши: Соломун син твој биће цар после мене, и он ће седети на престолу мом место мене, тако ћу учинити данас.

31. Тада Витсавеја сави се лицем до земље и поклони се цару, па рече: Да живи господар мој цар Давид довека!

32. Потом рече цар Давид: Зовите ми Садока свештеника и Натана пророка и Венају, сина Јодајевог. И они дођоше пред цара.

33. А цар им рече: Узмите са собом слуге господара свог, и посадите Соломуна, сина мог, на моју мазгу и и одведите га до Гиона;

34. И нека га онде Садок свештеник и Натан пророк помажу за цара над Израиљем, и затрубите у трубу и реците: Да живи цар Соломун!

35. Потом се вратите за њим, и он нека дође и седне на престо мој и царује место мене; јер сам њега одредио да буде вођ Израиљу и Јуди.

36. А Венаја, син Јодајев, одговори цару и рече: Амин! Нека тако каже Господ Бог господара мог цара.

37. Како је Господ био с господарем мојим царем тако нека буде и са Соломуном, и нека подигне престо његов још више него престо господара мог, цара Давида.

38. И тако отиде Садок свештеник и Натан пророк и Венаја син Јодајев и Херетеји и Фелетеји, и посадише Соломуна на мазгу цара Давида и одведоше га до Гиона.

39. И Садок свештеник узе рог с уљем из шатора, и помаза Соломуна. Потом затрубише у трубу и сав народ рече: Да живи цар Соломун!

40. И сав народ пође за њим, и народ свираше у свирале и весељаше се веома да се земља разлегаше од вике њихове.

41. И зачу Адонија и све званице које беху с њим, пошто једоше; зачу и Јоав глас трубни, па рече: Каква је то вика и врева у граду?

42. И докле он још говораше, гле, дође Јонатан син Авијатара свештеника; и Адонија му рече: Ходи, јер си јунак и носиш добре гласе.

43. А Јонатан одговори и рече Адонији: Та, господар наш, цар Давид, постави Соломуна царем.

44. Јер цар посла с њим Садока свештеника и Натана пророка и Венају, сина Јодајевог, и Херетеје и Фелетеје, и посадише га на цареву мазгу.

45. И помазаше га Садок свештеник и Натан пророк код Гиона за цара, и отидоше оданде веселећи се тако да је град узаврео; то је вика коју чусте.

46. И Соломун је већ сео на царски престо.

47. И дошле су слуге цареве, и благословише господара нашег, цара Давида говорећи: Да Бог прослави име Соломуново још већма него твоје, и престо његов да подигне још више него твој. И поклони се цар на постељи својој.

48. Још овако рече цар: Да је благословен Господ Бог Израиљев, који даде данас ко ће седети на престолу мом, да виде моје очи.

49. Тада се препадоше, и усташе све званице Адонијине, и отидоше свак својим путем.

50. А Адонија бојећи се Соломуна уста и отиде, и ухвати се за рогове олтару.

51. И јавише Соломуну говорећи: Ено, Адонија се уплашио од цара Соломуна, и ено га, ухватио се за рогове олтару, и вели: Нека му се закуне цар Соломун да неће убити слугу свог мачем.

52. А Соломун рече: Ако буде поштен човек, ни длака с главе његове неће пасти на земљу; али ако се нађе зло на њему, погинуће.

53. И тако посла цар Соломун, те га доведоше од олтара; и кад дође, поклони се цару Соломуну; а Соломун му рече: Иди кући својој.