1. А ученицима својим говораше: Беше један човек богат који имаше пристава, и тога облагаше код њега да му просипа имање,

2. И дозвавши га рече му: Шта ово ја чујем за тебе? Дај рачун како си кућио кућу: јер више не можеш кућом управљати.

3. А пристав од куће рече у себи: Шта ћу чинити? Господар мој узима од мене управљање куће: копати не могу, просити стидим се.

4. Знам шта ћу чинити да би ме примили у куће своје кад ми се одузме управљање куће.

5. И дозвавши редом дужнике господара свог рече првом: Колико си дужан господару мом?

6. А он рече: Сто ока уља. И рече му: Узми писмо своје и седи брзо те напиши педесет.

7. А потом рече другом: А ти колико си дужан? А он рече: Сто ока пшенице. И рече му: Узми писмо своје и напиши осамдесет.

8. И похвали господар неверног пристава што мудро учини; јер су синови овог века мудрији од синова видела у свом нараштају.

9. И ја вама кажем: начините себи пријатеље неправедним богатством, да би вас кад осиромашите примили у вечне куће.

10. Који је веран у малом и у многом је веран; а ко је неверан у малом и у многом је неверан.

11. Ако дакле у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам у истином веровати?

12. И ако у туђем не бисте верни, ко ће вам дати ваше?

13. Никакав пак слуга не може два господара служити; јер или ће на једног мрзети, а другог љубити, или ће једног волети а за другог не марити. Не можете служити Богу и богатству.

14. А ово све слушаху и фарисеји, који беху среброљупци, и ругаху Му се.

15. И рече им: Ви сте они који се градите праведни пред људима; али Бог зна срца ваша; јер шта је у људи високо оно је мрзост пред Богом.

16. Закон и пророци су до Јована; одселе се царство Божије проповеда јеванђељем, и сваки наваљује да уђе у њега.

17. Лакше је, пак, небу и земљи проћи неголи једној титли из закона пропасти.

18. Сваки који пушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и који се жени пуштеницом, прељубу чини.

19. Човек неки, пак, беше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се.

20. А беше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав,

21. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатог; још и пси долажаху и лизаху гној његов.

22. А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богати, и закопаше га.

23. И у паклу кад беше у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом,

24. И повикавши рече: Оче Аврааме! Смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свог, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену.

25. А Авраам рече: Синко! Опомени се да си ти примио добра своја у животу свом, и Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш.

26. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.

27. Тада рече: Молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мог,

28. Јер имам пет браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења.

29. Рече му Авраам: Они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.

30. А он рече: Не, оче Аврааме! Него ако им дође ко из мртвих покајаће се.

31. А Авраам рече му: Ако не слушају Мојсија и пророке, да ко и из мртвих устане неће веровати.