1. Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.

2. Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.

3. И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!

4. Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.

5. Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.

6. Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.

7. Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;

8. Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,

9. Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

10. А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?

11. Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,

12. Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.

13. О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!

14. Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.

15. Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.

16. А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.

17. Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.

18. Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,

19. И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.

20. Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.

21. Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.

22. Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.