1. И кад сврши разговор са Саулом, душа Јонатанова приону за душу Давидову, и Јонатан га запази као своју душу.

2. И узе га Саул тај дан, и не даде му да се врати кући оца свог.

3. И Јонатан учини веру с Давидом, јер га љубљаше као своју душу.

4. И скиде Јонатан са себе плашт, који ношаше, и даде га Давиду, и одело своје и мач свој и лук свој и појас свој.

5. И иђаше Давид на шта га год Саул пошиљаше, и беше срећан, и постави га Саул над војницима, и омиле свему народу, па и слугама Сауловим.

6. А кад се враћаху, и кад се Давид враћаше убивши Филистејина, излазише жене из сваког града Израиљевог певајући и играјући на сусрет цару Саулу, с бубњевима и с весељем и гуслама.

7. И отпевајући жене једне другима уза свирке говораху: Саул згуби своју хиљаду, али Давид својих десет хиљада.

8. И разгневи се Саул врло, и не бише му по вољи те речи, и рече: Давиду дадоше десет хиљада, а мени дадоше хиљаду; још му само царство треба.

9. И од тог дана Саул гледаше попреко Давида.

10. А сутрадан нападе Саула зли дух Божји, те пророковаше у кући, а Давид му удараше руком својом у гусле као пре: а Саулу у руци беше копље.

11. И Саул баци копље говорећи: Да прикујем Давида за зид. Али му се Давид измаче два пута.

12. И Саула беше страх од Давида, јер Господ беше с њим, а од Саула беше одступио.

13. Зато га уклони Саул од себе, и постави га хиљадником; и он одлажаше и долажаше пред народом.

14. И Давид беше срећан у свему што чињаше, јер Господ беше с њим.

15. А Саул видећи да је веома срећан, бојаше га се.

16. А сав Израиљ и Јуда љубљаше Давида, јер он одлажаше и долажаше пред њима.

17. И рече Саул Давиду: Ево, кћер своју старију Мераву даћу ти за жену, само ми буди храбар и води ратове Господње. Јер Саул говораше: Нећу да се дигне моја рука на њ, него филистејска рука нека се дигне на њ.

18. А Давид рече Саулу: Ко сам ја и какав је живот мој или дом оца мог у Израиљу, да будем зет царев?

19. А кад дође време да Мераву, кћер Саулову, даду Давиду, дадоше је Адрилу Меолаћанину за жену.

20. Али Давида љубљаше Михала, кћи Саулова; а кад то јавише Саулу, би му по вољи.

21. И рече Саул: Даћу му је да му буде замка и да се диже на њ рука филистејска. А Давиду рече Саул: Бићеш ми данас зет с другом.

22. И заповеди Саул слугама својим: Реците Давиду тајно и говорите: Гле, омилео си цару, и све слуге његове љубе те; буди сада зет царев.

23. И слуге Саулове рекоше те речи Давиду, а Давид рече: Мислите ли да је лако бити зет царев? Та ја сам сиромах и мали човек.

24. И Саулу јавише ово слуге његове говорећи: Овако рече Давид.

25. А Саул рече: Овако реците Давиду: Не тражи цар уздарја, него сто окрајака филистејских, да се цар освети својим непријатељима. А Саул мишљаше како би Давид пао у руке Филистејима.

26. И слуге његове казаше Давиду те речи, и Давиду би по вољи да постане царев зет. И време се још не наврши.

27. А Давид уста и отиде са својим људима, и поби двеста Филистеја. И донесе Давид окрајке њихове, и дадоше их на број цару да би постао царев зет. И Саул му даде за жену Михалу кћер своју.

28. И Саул виде и позна да је Господ са Давидом; и Михала кћи Саулова љубљаше га.

29. А Саул се још већма побоја Давида; и беше Саул једнако непријатељ Давиду.

30. А кнезови филистејски удараху; и кад год удараху, Давид беше срећнији од свих слуга Саулових, и име се његово врло прослави.