1. Тада одговори Елифас Теманац и рече:

2. Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?

3. Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;

4. Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.

5. А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.

6. Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?

7. Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?

8. Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.

9. Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.

10. Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.

11. Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.

12. Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.

13. У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,

14. Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,

15. И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.

16. Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:

17. Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?

18. Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;

19. А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.

20. Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.

21. Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.