Светлост
- Тема светлости протеже се кроз целу Библију. Историја света почиње Божјим одвајањем светлости од таме; "И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост" (Постање. 1,3). Крај историје укинуће таму у потпуности. Неће бити потребе ни за сунцем ни за месецом, јер ће Бог бити светлост свему - пише у Откровењу Јовановом, последњој књизи у Библији. А ликови из тог новог света, царства нестворене светлости, гледају нас са Православних икона и фресака осветљених светлошћу без сенки. Сукоб светлости и таме симболички означава сукоб живота и смрти, добра и зла.
Светлост Бога, "Сунца правде" води изабрани народ кроз историју а тек тројици апостола, у преображењу Господњем на гори Тавору биће откривена нестворена светлост Онога у коме нема никакве таме.
После силаска Светог Духа на апостоле и почетка Цркве, нама је путем Светог Причешћа дата могућност да будемо сједињени са Христом, тако да та светлост обитава у нама и унутрашње обасјава нашу душу. Од нас зависи колико ћемо ту светлост ослободити и чувати. Они који се сједињују са Христом (Хришћани, они који се причешћују) могу сагледавати ту нестворену светлост унутарње у својим срцима, могу да развијају могућност овога дара и његов божански карактер све више и више, све док не нађу самога Бога.
Ово је темељ Православне мистике, посебно одбрањене у животу и делу светог Григорија Паламе. Православни монаси и пре и после њега често су себи постављали тај посебни циљ обожења и тиме су они пророци Новог завета, али обожење је дато као могућност и циљ свим Хришћанима.
Створена светлост која потиче од материјалних извора, у цркви служи као симболички путоказ на путу ка нествореној светлости и има значајну обредну улогу. Литургијска правила прописују да храм треба да буде осветљен у једним, а замрачен у другим тренуцима. Свећа се даје новокрштеноме, као и нововенчанима. Сви сабрани људи држе свеће на опелу. Светлост у цркви увек представља Христа (Светлост света) и просветљење које нам је Он донео - познање истинитога Бога, могућност да досегнемо Бога и дар општења са Њим.