Свештенство

СВЕШТЕНСТВО (грч: Εκκλησιαστικός κλήρος - Црквени клир), Света Тајна Свештенства. Ова Света Тајна је залог присуства Господа Исуса Христа у Цркви (Мт 28,20), коју је стекао Крвљу својом, у њој стално делује Духом Светим, као њен божански оснивач и поглавар. Његово стално присуство у Цркви објављују Епископи, презвитери и ђакони и Он делује кроз њих, јер су они Његови помагачи, сарадници и испружене руке. Рукоположењем свештена лица примају дар Светога Духа, који их посвећује и поставља на одређени степен јерархије у Цркви. Као што је Апостолима дао власт учења, свештенодејствовања, тако даје власт и Црквеној јерархији као Пастир и Чувар душа наших (1 Пет 2,25). Као што су Апостоли добили посебан дар од Бога да иду по свету и Христа представе људима у свим многоструким видовима његове личности и дела, тако и свештенство у Цркви прима дар Светог Духа Божијег да одржава и објављује Христово присуство и деловање.

Свештени клир: Епископи, презвитери и ђакони рукоположењем примају дар Светога Духа. Епископе рукополажу два или три Епископа (1. канон Св. Апостола) а презвитера и ђакона један Епископ (2. канон Св. апостола). Рукоположење појединих јерархијских степена бива у одређеним временским размацима, а у смислу 10. канона Сардичког сабора и савета Св. Павла свом ученику Тимотеју, да не полаже "руке ни на кога брзо" (1 Тим 5,22). Сва три рукоположења: Архијереја, презвитера и ђакона врше се у олтару, на Литургији и то: по један архијереј, један презвитер и један ђакон.

Рукоположење Епископа

Врши се по неписаном правилу у саборном храму. Уочи посвећења бива наречење које врши поглавар Цркве с неколико Архијереја. У храму се поставља сто на коме се налази Часни крст, сасуд са освећеном водом и онолико просфора и чаша вина колико Епископа има за трпезом љубави. У почетку, најстарији ђакон саопштава изабраном кандидату избор за Епископа, и после његове изјаве да се прима избора, одводи га поглавару Цркве, који га кропи освећеном водом, а потом као најмлађи заузима место за столом.

Чин наречења отпочиње поглавар Цркве (Патријарх, Архиепископ или Митрополит) почетним возгласом "Благословен Бог наш.." и после отпеване песме "Царју небесни...", трисветог, молитве Господње, духовског тропара и кондака, поглавар изговара кратку јектенију у којој помиње и новонареченог Епископа. На крају, ђакони произносе многољетствије за време којег благосиљају сви они којима се исто произноси, а Патријарх благосиља место нареченог Епископа, који за то време стоји. Одмах затим наставља се бденије на коме началствује наречени Епископ. Сва служба је духовска - Недеље Свете Педесетнице.

Пре хиротоније наречени Епископ пред присутним Патријархом и архијерејима, опширно излаже учење Православне вере. Наиме, између иконостаса и амвона, на коме се налази Патријарх, простире се повећи орао, с раширеним крилима, под чијим се ногама налази град с кулама. Орао у символичком погледу представља по учењу Симеона Солунског чистоту, Православље и висину богословља, а град Епископију. Наречени Епископ приликом трократног привођења од стране ђакона и возгласа: "Приводи се најбогољубазнији и потврђени Архимандрит (име) да се хиротонише за Епископа Богом спасаване Епархије (назив епархије)...", стаје прво на ноге орла, потом на средину и најзад на главу орла. Тројица архијереја постављају му питања, а он опширно одговара на иста, излажући Никеоцариградски Символ Вере, и исповеда да ћe се у свом архипастирском раду управљати светим канонима, да ћe чувати отачка предања, Црквени устав, чувати Црквени мир и учествовати у раду архијерејских сабора, да неће залазити у друге Епархије и вршити тамо рукоположења.

После исповедања вере, наречени Епископ стоји у олтару на орлецу. После трисвете песме, најстарији презвитер и ђакон приводе нареченог Епископа царским дверима, где га прихватају два архијереја. После трократног опхођења око часне трпезе, клекне испред ње и полаже крстообразно своје руке на њу, а архијереји полажу на његову главу крај малог омофора и отворено Јеванђеље писменима на његову главу. Патријарх или најстарији архијереј гласно говори молитву: "Избором u брижљивим испитивањем најбогољубазнијах архијереја и целог освећеног сабора, божанствена благодат... производи тебе најбогољубазнијег архимандрита, или јеромонаха (име) изабранога за Епископа Богом чуваних градова (име). Помолимо се, дакле, за њега, да дође на њега благодат Свесветога Духа." За време читања двеју молитава, тихо се пева "Господи помилуј" од стране свештенства и хора, а други архијереј по реду изговара такође тихо јектенију с прозбама за Патријарха, владара или народ и за онога који се рукополаже.

Потом се новопосвећени Епископ облачи у сакос, омофор и дају му се крст, панагија и митра, а уз наизменично певање Аксиос и Достојин. Нови Архијереј заузима одређено место и учествује у даљем служењу Свете Литургије, после које му Патријарх, уз поуку, предаје жезал управљања над разумним стадом Христовим.

Заклетва Епископа

Обећавам, да ћу чувати, и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему, нећу умовати, ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна апостолска времена, сваке године састаје.

Са свјатјејшим Патријархом, преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима помесне Цркве Србске и свеколике Саборно-католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божије овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице.

Рукоположење презвитера (свештеника)

Врши се на Литургији Св. Јована Златоустог или Св. Василија Великог после великог входа, јер ћe нови презвитер учествовати заједно са Архијерејем и служашчим свештенством у освећењу предложених часних дарова. Приликом великог входа, Архијереј ставља воздух на ђакона који ће бити рукоположен за презвитера и тиме се, на видљив начин показује да он завршава своје ђаконско служење.

Кандидата приводе ђакони, а прихватају га на царским дверима два најстарија презвитера и, уз певање три тропара, обилазе трипут око часне трапезе, чије крајеве он целива, а такође и раме, крст, руку архијереја и набедреник. Пошто клекне на оба колена и руке стави крстообразно на часну трапезу, архијереј ставља на главу ђакона који се рукополаже у чин презвитера крај малог омофора, благосиља га трипут, а најстарији свештеник возглашава Вонмем, архијереј гласно говори молитву "Божанствена благодат..." Затим архијереј тихо говори две молитве за време којих најстарији презвитер у себи говори јектенију, у којој се моли за архијереја и за онога који се рукополаже, а свештеници у олтару и хор изван олтара певају трипут "Господи помилуј." У првој тајној молитви архијереј каже: "Боже беспочетни... Ти Сам, Владико свих и cвегa, и за oвогa слугу Tвојегa и брата нашега, за којега си благоволео да од мене буде рукопроизведен, благоизволи да у непорочном живљењу и непоколебивој вepи прими ову велику благодат Светога Духа..."

После рукоположења архијереј даје новом презвитеру појас, фелон и Служебник, уз благосиљање све одежде и певање, у олтару и на хору, наизменично, Аксиос и Достојин. Одмах иза претварања дарова, архијереј одломивши део Агнеца ХС, даје га новорукоположеном презвитеру уз изговарање следећих речи: "Прими залог oвaj и сачувај гa целим и неповређеним до последњега даха твога јер ћеш ο њему бити питан ο другом и страшном Доласку великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа." Добивши део Агнеца презвитер стаје између горњег места и часне трaпезе и држећи у рукама исти, говори у себи 50. псалам. Пошто изговори возглас иза молитве Господње, враћа део Агнеца архијереју. На крају литургије, нови презвитер изговара Заамвону молитву и тиме обзнањује народу своје ступање у свештеничку службу.

Рукоположење ђакона

Такође се врши на Литургији, после речи "И да буде милост...", односно после претварања часних дарова. Међутим, архиепископ нижегородски и арзамаски Венијамин у свом познатом делу Hoвaja Скрижаљ заступа гледиште, да се ђаконска хиротонија може извршити и у току Пређеосвећене Литургије, после приношења пређеосвећених дарова са жртвеника на часну трпезу, јер ђакон не учествује у освећењу дарова, већ само саслужује.

Ипођакона приводе рукоположењу из средине народа, са солеје, ђакони, уз трократно метанисање. Том приликом они говоре: "Повељи, Повељите, Повељи преосвјашчењејши Владико." Ђакони приводе ипођакона архијереју, а он чини метаније, целива крст, руку и набедреник, а касније и раме архијереја, и трипут обилази око часне трпезе, уз певање одређених тропара и целивања крајева трпезе, којим на видљив начин изражава своје доживотно служење страшном престолу Господа славе. На крају, ипођакон клекне на лево колено испред трпезе, а руке крстообразно положи на њу. Архијереј благосиља ипођакона трипут, пошто је на његову главу положио крај малог омофора, полаже своју десну руку и после ђаконског возгласа Вонмем гласно говори молитву: "Божанска благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, рукопроизводи (име) благочестивог ипођакона у ђакона..." Док архијереј изговара у себи две молитве, најстарији ђакон тихо изговара јектенију, а свештенство и хор певају по трипут "Господи помилуј." У првој молитви архијереј моли Господа за рукопроизведеног ђакона и каже: "...сачувај га у свакој честитости, да има тајну вepe у чистој савести. Α даруј му благодат коју си подарио Стефану Првомученику Твоме, којега си и првога призвао на дело ђаконскога служења Теби..." У другој пак молитви архијереј се моли да Господ новог ђакона испуни сваком вером и љубављу, и силом, и освећењем, силаском Светога и Животворнога Духа.

После рукоположења, нови ђакон добија орар, наруквице и рипиде, а уз наизменично понављање речи "Аксиос" и "Достојин" од клира и народа, који потврђују да је нови ђакон достојан примљеног чина.