СИНАИТИ, назив за монахе са Синајске горе; монаси који се везују за Синајску гору. Веза србских земаља са Православним Истоком и њиховим духовним прецима потиче још из времена светитеља Саве. Приликом свог другог путовања на Исток, Свети Сава је богато даривао тамошње манастире, а свету Четрдесетницу проводи на Синајској гори у посту и молитви. Те духовне везе настављене су и касније, а посебно у време владавине србског цара Лазара, деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића.
У њихово време србски монаси одлазе у Палестину, а далеко већи број монаха синаита долази преко Свете Горе у Србију. Њихово духовно средиште био је манастир Раваница; ту су придошли монаси подизали себи пустиножитељске насеобине по узору на синајске и светогорске скитове. Таква монашка станишта убрзо су распрострањена око манастира Љубостиње, Мојсиња, Ждрела (Горњак), у околини Пећи, Дечана и Призрена. Међу синаитима придошлим у Србију треба поменути: Ромила Раваничког, преподобног Романа Синаита, преподобног Нестора, преподобног Мартирија, преподобног Сисоја, преподобног Зосима Туманског, преподобног Григорија Молчаника и преподобног Јова Синаита.