Септуагинта

СЕПТУАГИНТА (грч: Μετάφραση των Εβδομήκοντα - Превод Седамдесеторице), превод Старог Завета на грчки, сачињен за Јевреје у расејању, који нису знали јеврејски језик. Тамо где је била најјача јеврејска заједница, у Александрији, било је покушаја превођења Светог Писма на говорни грчки језик. Према предању сачуваном у Аристејевом Писму, египатски цар Птоломеј Филаделф (285-246) послао је делегацију првосвештенику у Јерусалим, који је заузврат одабрао по шест људи из сваког племена и послао их у Александрију с једним примерком Торе на јеврејском (првих пет књига Старог Завета). Ови људи превели су Петокњижје (Тору) на грчки у року од 72 дана. Превод је добио назив Септуагинта (седамдесет) можда због тога што је 70 старешина пратило Мојсија на гору Синај да прими Закон, па је број заокружен на седамдесет (символ за Септуагиту је LΧΧ). Током времена преведени су Пророци и Списи, и како су били ангажовани различити преводиоци, стил LХХ није уједначен. Превод LХХ завршен је до времена Исуса сина Сирахова (крај II века пре Христа).

Поређење са масоретским текстом јеврејске Библије

Хришћански канон Старог Завета садржи све књиге Септуагинте, али их дели на протоканонске и девтероканонске. Канон јеврејске Библије који је рађен после хришћанског канона, не садржи девтероканонске књиге. Поред тога, LXX се на више места разликује од јеврејског масоретског текста. На пример, Псалми су другачије подељени. Књига о Јову је у LXX знатно краћа него на јеврејском језику. Неуједначеност стила Септуагинте потиче не само од различитих преводилаца, него и од чињенице да је јеврејски текст са кога су преводили био другачији (старији) од стандардизованог (масоретског) текста. Преводиоци старозаветних књига на грчки разликују се у стилу, тачности и садржају, што показује да није било јединственог првобитног превода на грчки језик. Рукописи пронађени у Кумрану и други разни рукописи и цитати из Септуагинте у древним списима, показују постојање неколико ревизија превода Септуагите. Поред тога, јеврејски рукописи из Кумрана разликују се од стандардног јеврејског текста (масоретског текста), али се поклапају са текстом Септуагинте. Тиме Септуагинта потврђује да је старија од масоретског текста јеврејске Библије, и да се јеврејска рукописна традиција мењала током времена. Септуагинта понекад има различити поредак унутар самих књига, и краћу или дужу верзију књиге.

На пример, Књига пророка Јеремије је за једну трећину краћа на грчком, и потиче од јеврејске верзије старије од текста у данашњој јеврејској Библији. Нумерација и распоред Псалама и поредак у Причама Соломоновим разликују се од јеврејске Библије, а Књига Исуса Навина има неке додатке, испуштања и измене. Најзад, сачињено је неколико каснијих грчких превода (Аквила, Теодотион, Симах), и неки њихови преводи уврштени су у Септуагинту. Септуагинта је постала Библија не само Јевреја грчког говорног подручја, него и првих Хришћана. Међутим, услед неслагања Цркве и синагоге и појаве стандардизованог јеврејског текста Библије, LXX је изгубила популарност у јеврејској заједници. Захваљујући труду Цркве, она се одржала. Садрже је велики кодекси из IV и V века - Синаитикус, Ватиканус, Александринус и др. Прво штампано издање LХХ објављено је 1522. године у Полиглотској Библији Комплутензис. Алфред Ралфс, који је приредио LΧΧ и објавио у Виртембершком библијском друштву (1935), знао је за 1500 потпуних и фрагментарних рукописа LΧΧ. Од тада је откривено још њих неколико. У току је објављивање новог издања Септуагинте, познато као Гетингеншка Септуагинта.

Ревизије и други преводи

Пошто је јеврејска заједница одбацила LΧΧ, појавили су се други преводи. Аквила из Синопе дао је буквални превод са јеврејског на грчки (око 130), а крајем II века, Теодотион је сачинио веома слободан превод јеврејских књига на грчки. Био је толико популаран да је Црква једно време давала предност његовом преводу Књиге пророка Данила над преводом Септуагинте. Око 170. године, Симах је припремио грчки превод Старог Завета. Настојао је да пружи идиоматски тачан превод. Ревизију LХХ предузео је и Ориген почетком III века. Његово дело познато је под називом Хексапла - превод Старог Завета са шест стубаца (завршен око 245). Ово дело имало је јеврејски текст у првом ступцу, јеврејски текст исписан грчким словима у другом, Аквилин превод у трећем, Симахов превод у четвртом, једну ревизију LХХ у петом, и грчки превод Теодитиона у шестом ступцу. Цело дело је износило скоро 7000 страна. У облику рукописа сачуван је само фрагмент целог дела. На срећу, Оригенов пети стубац (тј. LΧΧ) преписиван је неколико пута и сачуван је у постојећим рукописима. Штавише, његова ревизија LХХ преведена је на сиријски пре него што је Хексапла изгубљена у VII веку. Сто година после Оригена, објављена су три издања LΧΧ. Јевсевије Кесаријски је подарио цару Константину примерке Библије који садрже 5. стубац Оригенове Хаксапле. Такође је и Лукијан Самосатски (мученички пострадао 311) вршио ревизију LΧΧ. Треће издање LХХ припремио је Исихије Египатски. Ни један превод Старог Завета није толико значајан за историју Библије колико превод Септуагите. Управо то је превод који цитирају писци новозаветних књига.