Саборност

САБОРНОСТ - Својим Богочовечанским организмом, Црква обухвата "... све што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или начелства или власти..." (Кол 1,16), па тако природа Цркве сама по себи постоји као васељенска и саборна. Саборност, католичност јесте једно од својстава Цркве, свечано проглашено и у деветом члану Символа Вере: "Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву."

Историјат

Израз, "саборна Црква", први је употребио Св. Игњатије Богоносац: "Где је Христос тамо је и католичанска (саборна) Црква." (Смирњанима 8,2) Црква има саборни карактер у васељенском смислу, будући да окупља сва Божија створења и објављује Христово Јеванђеље свим народима, те се тако не ограничава ни местом, ни временом, него обухвата сва места и сва времена, све културе и хришћанске народе на земљи, који исповедају Православну веру. Поред тога, Црква је саборна по свом учењу ο свему неопходном за освећење и спасење свих људи.

Начини изражавања

Саборност или синодалност Цркве изражавала се не само кроз саборе, одн. кроз окупљања Епископа на једном месту, него и у писмима и посланицама и међусобним посетама, а нарочито кроз епископске хиротоније. Уопштено речено, саборност Цркве односи се на сваки акт Епископа, који ови чине као представници цркава којима управљају, а ради потврде или васпостављања међусобног општења тих цркава.

Саборност је била, јесте, и увек ћe бити својство само Православне Цркве, јер је у својој чистоти сачувала Свето Писмо и Свето Предање које су проповедали Св. Апостоли, а утврдили Васељенски и помесни сабори, као и Свети Оци. Православна Црква је сачувала смисао појма саборности као пуноћу у заједници са Христом, јер је она: "...пуноћа Онога који све испуњава у свему." (Еф 1,23).

У саборности Цркве нема ничег јуридичког, ничег што подсећа на државну власт, ничег вањског и принудног. Таква саборност је потпуно различита од оног што се данас покушава потурити под појмом саборности - употреба тог термина као нечега што указује на управљање Црквом. Тако погрешно схваћена саборност се по том моделу изражава у сабору Епископа, што добија конотацију појма власти; уклапање саборности и власти разматра се на три нивоа постојања Цркве - локалном, регионалном и васељенском. По таквом моделу саборности, на нивоу локалне Цркве, то јест Епархије, власт припада Епископу, који је канонски рукоположен у Апостолско прејемство, који поучава вери примљеној од Апостола, који је у општењу са другим Епископима и њиховим Црквама. На регионалном, тј. међуепархијском нивоу, власт припада сабору Епископа. На таквим принципима се даље заснива идеја Патријаршије или Митрополије, а координацију дејстава Епископа појединих Епархија спроводи први међу њима - Патријарх или Митрополит.

Насупрот томе, истинска саборност се гради и произилази из основног субјекта Цркве - црквеног народа; саборност црквеног народа која се остварује у слободном јединству у љубави.