Освећење - Освештање

ОСВЕЋЕЊЕ, ОСВЕШТАЊЕ; Црквени обред који проводе свештенослужитељи свештеници и Архијереји у коме се врши призив благослова Божијег на ствари материјалне природе; обред кроз који се на човечији живот, а кроз његову делатност у материјалном свету, излива благослов Божији, у складу са учењем Цркве да - све што ради, човек треба да ради уз благослов Божији; обред одухотворења свакодневног живота Цркве и верника у материјалном свету. Молитве освећења садрже молбе Господу да начини наша дела Њему угодна, на корист ближњима, Цркви, отаџбини и нама самима, да благослови наше односе са другим људима, како би њихова главна карактеристика била мир и љубав. Затим се молимо да на наш дом и плодове нашег рада, ниспошаље благослов, како би нас оснажио и укрепио.

Освећења има разних врста, па тако разликујемо обреде освећења: Светих дарова на Литургији, куће, стана у коме живимо и боравимо, дела зграде (темеља) или целе зграде: Црквеног храма (велико и мало освећење), храмовних звона, фресака, школе, дома кулуре, општине; освећење воде (велико и мало), славског колача, жита, вина, иконе, врбових гранчица на Лазареву суботу и Цвети, васкршњих јаја, бадњака, итд.

Све неопходне ствари у животу верника, Црква освећује речју и молитвом (1 Тим 4,5), кроз освећење Духом, у светости Духа и у вери истине (2 Сол 2,13), а призивом благослова Божијег на предмет освећења. Тако, на пример, у чину освећења куће или стана, свештеник молитвено призива Светога Духа да својом силом истера зле духове са тога места, трајно обележавајући то, сада Божије место, освећеним јелејом. Црквом се освећује и сва природа и све природне стихије: вода, ваздух, огањ и земља. Тиме се уподобљава и доводи у поновну хармонију целокупно наше окружење, кроз привођење Творцу, који силом Светога Духа поумерава поремећени природни поредак, изазван људским падом у грех.

Свети Теофан Затворник каже: „Сва благодат, која истиче од Бога, кроз Свети Крст, Свете Иконе, Свету Воду, мошти, овећени хлеб (артос, антидор, просфора) и друго, укључујући и Свету Причест Телом и Крвљу Христовом, имају силу за оне, који су се удостојили те благодати кроз покајничке молитве и покајање, смирење, служење другим људима, дела милосрђа и чињење других добрих хришћанских дела. Али, ако тога нема, онда та благодат није спасоносна, јер она не дејствује аутоматски, као талисман, и бескорисна је за нечастиве и оне који имају само обличје Хришћана (без добрих дела).“

Приступ животу у Православној Цркви у целини је светотајински. Света тајна је чин који преображава. Преображење је истински циљ Господа Бога у његовим спаситељским делима. У Христу, Бог не само да нас спасава, не само да нам опрашта грехе него, такође, и преображава наше животе. Свете тајне су свештене радње којима Црква преображава наш живот, освећује га. Бог је створио материју као и дух, а стварни грех човека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји, постао њен роб. Свете тајне поновно спајају раздвојено.

Обично се каже да у Цркви има седам светих тајни, јер број седам означава савршенство. Међутим у Цркви има безброј светих тајни, у њој је све Света тајна.

Осим крштења и миропомазања,  које можемо назвати светим тајнама посвећења, свете тајне евхаристије као Тајне над тајнама, којом се испуњава наше чланство у народу Божјем, покајања и јелеосвећења, које се могу назвати светим тајнама исцељења, свете тајне брака, и свете тајне свештенства, светим тајнама можемо сматрати и освећење водице, и монашење и освећење храма или иконе, освећење домова и освећење сваке ствари. Чак се и свака молитва може сматрати светом тајном јер и њом на нас силази благодат Светог Духа. Сваки призив Светог Духа и сусрет са Њим, претвара се у свету тајну општења са Христом.