ОПШТЕЖИЋЕ; начин монашког живота, чији је творац почетком IV века био Св. Пахомије Велики. Први почеци монаштва везују се за пустињака Св. Антонија Великог, рођеног у Египту, у селу Кома 251. године, у хришћанској породици. Од своје 18. године, живео је у пустињи, и тим начином живота изазивао је свуда дивљење и придобио велики број људи који су хтели да живе као он. То су били и први монаси који су живели по принципима аскетског учења Св. Антонија Великог. Један од његових ученика, Св. Пахомије, такође рођени Египћанин, основао је око 320. године, прву заједницу монаха на источној обали реке Нил, на острву Тавени у горњем Египту.
Карактеристике
Он је сабрао монахе у једно здање на заједнички живот, у киновију (грч: κοινόβιον или конвикт), тј. кућу за заједнички живот, а то је већ био манастир (грч: μοναστήριον, кућа усамљеника, кућа монаха). На тај начин је Св. Пахомије Велики постао отац манастирског монаштва; он први ствара општежиће (или киновију) и даје монашком животу канонски облик. Тај монашки устав Св. Пахомија Великог (†348), по коме је монасима све било заједничко - стан, одећа, исхрана и рукодеље - ушао је у основу свих будућих монашких устава. Под његовим руководством, у Тиваиди египатској, створена је нарочита монашка држава, која је окупљала око 3000 монаха и била подељена на 24 групе манастира, од којих је свака имала свога настојатеља.
Ширење
Овај начин монашког живота убрзо се пренео из Египта у Малу Азију. Наиме, Св. Пахомија је 357-358. године посетио Св. Василије Велики, који је по повратку у Малу Азију основао монашко општежиће, заједно са својим братом Св. Григоријем Ниским и пријатељем Св. Григоријем Богословом. Касније је Св. Василије Велики тај начин монашког живота обликовао у Правилима монашког живота, која и данас чине темељ Православног монаштва. Општежиће се из Мале Азије пренело у Палестину (оснивач општежитељног живота у Палестини био је Св. Теодосије Велики), а одатле у остале области Истока и Запада. Општежитељни систем монашког живота временом се развио и превладао отшелнички начин монашког живота, јер је на известан начин лакши. Још у време Светог Саве, издвајање на испоснички усамљенички подвиг, захтевало је посебно одобрење, јер су са тим начином живота повезане многе опасности, првенствено духовне природе. Зато се општежиће, као начин монашког живота, проширило међу све Православне народе (Русе, Србе, Бугаре, итд.) и у истом облику одржало се до данас.