Манастир

МАНАСТИР, монашко насеље, комплекс грађевина устројен у складу са строго одређеним начином живота и потребама монаха. Манастир је уточиште овоземаљског света у којем се заветовани у потпуности посвећују контемплацији у потрази за сопственим спасењем и спасењем оних које у својим молитвама спомињу. Целокупни простор манастира представља светилиште, посвећено место, чије је символичко средиште главна црква - католикон. Окосницу живота унутар манастира чини једно од општих начела на којима почива уређење монашких насеобина.

Организација

У манастирима, живот може бити организован као киновија (κοινόβιον) - општежиће, заједништво свих житеља, идиоритмија (ίδιορυθμία) где су монаси имали сопствену својину и старали се сами ο себи, и лавра (λαύρα) у којој су поједине одредбе ових заједница биле обједињене. Будући да у Цркви нису никада постојали монашки редови, усвојени модел у Византији је најчешће киновијски, додатно одређен и дефинисан манастирским уставом - типиком, за сваку заједиицу понаособ. Поштујући опште Црквене одредбе, типик је издавао ктитор, тј. оснивач манастира, прописујући њиме административну организацију, понашање монаха и друга правила. У појединим манастирима, као посебна целина, постојао је и литургијски типик, којим је био одређен редослед богослужења (као пример могу послужити типици сачувани су у манастиру Богородице Евергетиде у Цариграду). Сваки манастир има старешину - игумана, а поједини монаси са различитим титулама (иконом, еклисијарх...) обавезни су да брину ο цркви, трпезарији, ризници, архиви и другим садржајима манастира.

Врсте

Средњевековни манастири су се разликовали по друштвеном статусу ктитора, као и по свом црквено-правном положају. Ктитори манастира могли су да буду владари, властела, високи Црквени достојанственици, али и сами монаси. Осим типика, ктитори су издавали и повељу, документ којим су манастиру дарована имања (метоси) и приходи, и утврђивана међусобна права и обавезе оснивача и братства. У погледу правне надлежности, манастири су могли бити царски, патријаршијски (ставропигијални), епископски, приватни или самостални. Најбројније монашке заједнице у Византији биле су у Цариграду и многобројним Светим Горама, скупинама манастира и испосница образованим широм царства, попут оних на Олимпу витинијском или на Атосу. У до сада познатим изворима за проучавање византијске историје, забележено је постојање више од хиљаду манастира.

Архитектура

Посматран као комплекс архитектуре, манастир представља сложену целину у којој доминантно место припада главној црквеној грађевини (католикону). Простор манастира најчешће је организован у облику неправилног четвороугла који образује манастирска ограда. Она може бити изведена од дрвета или зидана, са кулама или без њих, и има двојаку намену: да штити унутрашњост манастира и раздвоји посвећени простор од спољашњег. Дуж унутрашње стране манастирских зидина налазе се монашке ћелије, палата за Црквене достојанственике и владара, кухиња, оставе и радионице, а понекад и библиотека, странопријемница, болница. Поред католикона, у манастирима по правилу постоји још неколико мањих храмова или капела. Нарочит значај и смисао у животу манастира има трпезарија, у којој монаси, после молитве, заједнички обедују према правилима прописаним у типику. Из тог разлога и трпезарије, уз црквене грађевине, често представљају објекте архитектуре којима се посвећивала посебна пажња. У византијском друштву, као и у средњевековним државама под верским и културним утицајем царства, манастирима је припадала важна улога у духовном и културном животу. У многима од њих постојале су библиотеке, а велики број теолога и Црквених писаца различитих раздобља потекао је из монашких средина. У ученим круговима у манастирима Атоса током XIV века, поникле су и развиле се идеје исихазма, монашког покрета који је оставио дубок траг у традицији Православне вере и Цркве. На особен начин, манастири су представљали и социјалне институције, као својеврсна склоништа за сиромашне, старе и болесне.