ИПОСТАСНО СЈЕДИЊЕЊЕ - Синтезом новозаветних списа и патристичке теологије на васељенским саборима, формулисано је Православно учење ο две природе у личности Господа Исуса Христа (божанској и човечанској). Исто тако, усвојен је христолошки речник појмова, пре свега ради прецизирања догмата, а и да би се стало на пут јересима. Из тог речника, појам ипостасно сједињење означава начин на који су се сјединиле две природе, божанска и човечанска, као последица Oваплоћења, у једну ипостас (личност) Господа Исуса Христа. Израз ипостасно сједињење не значи просто спајање, него битисање у ипостаси Логоса.
Овај израз прихватио је Пети васељенски сабор (Цариград, 553) и донео појашњења за употребу појма ипостасно сједињење. Господ Исус Христос постао је ипостас тела које је узео од Дјеве Марије. Оваплоћењем је људска природа постала Његова, те је тако Он постао једносуштан с људима. Ипостасним сједињењем човечанска природа нема лично постојање у себи самој, него је уипостасирана, одн. усредиштена у сопственој личности Сина. Исто тако, људска воља нема кретање сама по себи, или према њој самој, него у Богу и према Богу. Ипостасним сједињењем људска природа добија нов поредак у Христу.
Сједињење двеју природа и воља, божанске и човечанске, не мења јединство ипостаси Логоса. Ниједна природа или воља није умањена илн измењена у својим својствима. Коначно, не познаје се тајна односа Логоса с људском природом коју је примио. То је "велика тајна побожности" (1 Тим 3,16).