ИКОНОГРАФИЈА, дисциплина историје уметности; проучава садржај, мотиве и предуслове настанка уметничких дела, па и Црквених икона, одн. порекло - утицаје и развој - смисао и символику личности тема и композиција, као и особености стила, нпр. епохе или школе, на основу различитих литерарних извора. У Црквеној уметности, првенствено на основу Библије, апокрифа, житија, богословских тумачења, историографских, хронографских и других текстова, као и самих религиозних концепција, богослужбене праксе.
Задаци иконографије
Иконографија тумачи значење икона, али без естетичког оцењивања, интерпретације и вредновања. Такође, одређује основну композициону поставку и однос приказаних ликова на једној представи (нпр. у Благовестима Арханђел Гаврило обично прилази Богородици, у односу на посматрача, с леве стране), као и сам амбијент (ентеријер у случају Тајне Вечере или екстеријер у приказу Распећа), типологију ликова и њихове особености (јеванђелист Матеј приказиван је као старац с дугом брадом, док је Св. Павле ћелав, с проседом брадом). У оквиру иконографске анализе представа, поклања се пажња и одећи (нпр. Св. Јован Претеча је најчешће приказиван на посебан начин, попут пустињака, у односу на Црквене оце и истакнуте архијереје који су у архијерејском орнату, док су Христос и Богородица током историје приказивани у одећи њиховог доба), као и њиховим бојама (Богородица обично има плаву хаљину, а мафориони огртач су црвени, за разлику од Христовог, обично плавог хитона и црвеног химатиона), па и самим атрибутима (Св. Петар је препознатљив по кључевима, док се мученици и великомученици препознају по својим оруђима страдања).
Црквени живопис
У Црквеном живопису иконографијом се с пажњом одређује његово значење и према положају представе на некој од зидних површина, при чему се поштује и усваја утврђена типографска символика делова храма, а истовремено утврђује положај слике у односу на ентеријер, њено место у одређеном циклусу, као и просторни положај - према гледаоцу. Овако слојевит однос и приступ уметничком делу, с придавањем значаја не само иконографској типографији него и самом богословљу и литургичким тумачењима, сагледљив је на примеру анализе ликовног програма олтарских апсида, где је наглашавано јединство небеске и земаљске Литургије, одн. "идеалног" обреда у представама служења архијереја и Причешћа Апостола и стварног, земаљског обреда свештенослужитеља и самих верника као учесника земаљске Литургије. Током историје и самим уметницима - зографима иконографија је користила као искуство и оријентир, а у Православној уметности и као образац за сликање (предложак, Ерминија, картон, илустрована Библија).