Хиландарски типик

ХИЛАНДАРСКИ ТИПИК - Правило за манастир Хиландар; устав који прецизно уређује организацију живота у монашкој заједници Хиландара, уређење и организацију манастирске управе, молитве, исхране, поста; једно од најстрожих правила монашког понашања на Светој Гори. Типик је писан на старословенском језику, и садржи и Кратко житије Светог Симеона које се ограничава на историјат Симеоновог доласка на Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Текст је састављен одмах после смрти Св. Симеона 1199. године.

Историјат

Хиландарски типик, писан исте године (1199), али после Карејског типика, намењен је Хиландару, а састављен као превод и адаптација уводног дела грчког Евергетидског типика из Цариграда. Цариградски манастир Свете Богородице Евергетиде (Добротворке) основао је још 1049. године неки Павле, Цариграђанин, на својој баштини, наслеђеном пустом имању ван зидова Цариграда. Манастир је унапредио Павлов ученик Тимотеј, који је подигао храм Богородици Добротворки и друге цркве у комплексу те монашке обитељи, подигао и келије за становање монаха, опремио и украсио манастир. У другој половини XI века написао је и типик за свој манастир, касније допуњен и прерађен (средином XII века). Ту верзију Евергетидског типика користио је Св. Сава, и преуредио га за потребе манастира Хиландар. Превео је само неке делове; није преузео синаксар, у коме је распоред и правило богослужења током године, већ само уводни део (пролог), са прописима везаним за устројство и живот манастира; чак и ту није превео све главе, већ само већи део, додајући неке нове и другачије одредбе прилагођене потребама Хиландара.

Претпоставља се разлог због кога је Св. Сава узео пролог тог типика као основу за формирање Хиландарског типика. Наиме, Стефан Немања је за свога боравка у Цариграду, на неки начин дошао у везу са овим манастиром; Немања и Сава су били дуги ктитори овог манастира, јер су му давали многе прилоге и чинили доброчинства; Сава је овај манастир називао својим, на својим путовањима у Цариград свраћао је у овај манастир, и свакако му се свидео ред и начин живота у овом манастиру. Ово је први типик једног великог србског општежића, по коме ће се управљати углавном и други србски манастири; са мањим прилагођавањем, Св. Сава је сличан типик прописао и манастиру Студеници 1208. године - Студенички типик.

Садржај

Хиландарски типик садржи прописе за духовни живот у манастиру и организацију разноврсних служби манастирске заједнице, општежића. Киновијски (општежитељни) манастири организовани су као чврста заједница духовног живота и материјалног привређивања, без личне својине и на принципу безусловне послушности и строге поделе рада. Манастиром управља игуман са широким овлашћењима, али у договору са сабором стараца. Свака функција је у манастиру "служба" и сваки рад је "послушање", па ни власт игумана није могла да буде неограничена. Поред дужности да се о свему договара са старцима, игуман се морао ослањати и на друге манастирске улоге: економа, еклисијарха, дохијара и др. Игумане већих манастира бирали су краљ и Архиепископ заједно, из чега проистиче не само висок друштвени углед овог звања него и статус монаштва и манастира у средњевековној Србији, какав је изградио Свети Сава и организационо поставио својим типиком. Сви монаси су морали строго поштовати своја три завета: девичанства, сиромаштва и послушности. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи. Старање о болеснима довело је и у србским манастирима до стварања првих правих, мада затворених болница.

Карактеристике

Савина верзија типика за манастир Хиландар говори доста о његовом разумевању за посебне навике, обичаје и могућности Срба у средини светогорскога монаштва; има ту одступања од престрогих правила поста и богослужења, а упадљиво је истицање начела братске љубави у већој мери него што га има евергетидски изворник. Стил којим је овај типик писан ни у грчкој верзији није сув и некњижеван, али у Савиној интерпретацији и нарочито у његовим додацима добија свежину даровите експресивности и обогаћеног језика. Нема никакве сумње да је у њему препознатљив писац Житија светог Симеона; више од тога, мора се помишљати на известан утицај овог текста на хиландарске ауторе XIII и XIV века (Доментијан, Теодосије, Данило).