ЕСХАТОЛОГИЈА (грч. εσχατον, έσχατα - крајњи крај). Основна благовест Богочовека Господа Исуса Христа јесте Његово Јеванђеље ο вечном животу човековом, животу који почиње на земљи, а продужава се у другом свету. Есхатологија је теолошка наука ο последњим данима (стварностима, збивањима), али не само у временском (мада то пре свега) него и у егзистенцијалном смислу, тј. учење ο васпостављању вечног живота или Царства Божијег, које ћe се збити на свршетку историје, Другим Доласком Господа Исуса Христа. Међутим, есхатологију не треба поистовећивати са Другим Христовим Доласком, јер она означава стање крајњег преображавања или нову егзистенцију. Есхатон почиње на земљи, јер је садашњост темељ вечног живота (1 Тим 6,19), односно, аспект крајње будућности без садашњости био би без корена. Будућност је откривење, али и испуњавање садашњости.
Есхатологија у Хришћанству
Сви хришћански напори, подвизи и врлине имају за циљ васкрсење мртвих, а човеков живот после смрти (смрт је тајанствено и привремено раздвајање душе од тела) природна је и логична последица његовог живота у овом свету. Есхатолошко Царство, за разлику од живота на земљи, има за циљ вечност, а не крај. Историја и есхатологија формирају јединствену стварност у икономији спасења која се не меша са овим временом. Α "да овог времена већ неће бити" (Отк 10,6) аподиктичка је есхатолошка истина. Тај крај нужно је повезан са разорењем и преображајем природе, јер су те стварности, самим својим настанком повезане: "Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ћe доћи" (Јев 13,14). Вечни живот (вечно блаженство) свакако претпоставља надбиолошке услове живота, јер "што око не виде, и ухо не чу, и у срце људско не дође, оно уготови Бог онима који га љубе" (1 Кор 2,9), чиме есхатологија подразумева заједништво са Богом, слободу од свега, господарење над свим, па и над историјом.