Ерминевтика
ЕРМИНЕВТИКА, вештина правилног тумачења библијских текстова; руководно начело помоћу ког разумевамо и тумачимо Реч Божију; транслитерација породице старогрчких речи са значењима: тумачење, објашњење, изложење, израз, разумљиво преношење или чак превод. Ову употребу налазимо у Старом Завету - Септуагинти и у Новом Завету; овим изразима често се тумаче непознати и за превођење тешки изрази (нпр. 1 Мој 42,23; Језд 4,7; 2 Мак 1,36; Јн 1,38,42; 9,7; Јев 7,2; Дап 9,36). Реч може означавати тумачење да би се њоме дао смисао иначе неразумљивом исказу (нпр. 1 Кор 12,10,30; 14,5,13,26,28) или разјаснило неразговетно место (Сир 47,17), може означавати и чин тумачења свештеног текста у смислу откривања скривеног смисла у Светом Писму или изложења његовог пуног значења (нпр. Лк 24,27).
У ширем смислу, ерминевтика је богословска дисциплина која се бави принципима тумачења Светог Писма; углавном проучава теорију и теорије тумачења и у овом погледу разликује се од егзегезе, која представља практичну примену ерминевтичких принципа; у поређењу са егзегезом, ерминевтика је обухватнија и више теоретична, обухвата и проучавање библијског тумачења и поступак којим се такво тумачење изводи.
Историјат и развој
У давнини и у средњем веку, главна њена брига била је да обради принципе или правила за библијско тумачење. Код Јевреја су још рабини разрадили низове правила за тумачење, као што су седам правила рабина Хилела или 13 правила рабина Исмаила. Међу Хришћанима, у основи се разликују два ерминевтичка приступа, настала крајем II и почетком III века; један је везан за Александрију, који је давао предност алегорији као основном ерминевтичком начелу, а други за Антиохију, који је придавао већи значај типологији и буквалном тумачењу смисла Светог Писма.
Током наредних векова, појавио се четвороструки ерминевтички приступ Светом Писму - приступ који је допуштао да се текст схвати у четири смисла: буквалном, алегоријском, моралном и небеском (духовном). На ерминевтички поступак (процес) гледа се и као на фузију два хоризонта, хоризонта тумачења и хоризонта самог текста.
Важност исправног тумачења
Исправност тумачења Цркве заснива се на вери која је "једанпут предана светима" (Јд 1,3), тј. Црквеног Светог Предања, које се налази у Символима Вере, у одлукама (оросима) Светих васељенских и помесних сабора и у списима Светих Отаца и учитеља Цркве. Истраживање Писма је од велике важности, што потврђују и речи самог Спаситеља, који је упутио да се у истинитост Његове науке уверимо њеном сагласношћу са старозаветним Писмом: "Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни; а управо она сведоче за мене" (Јн 5,39). Ово потврђује и пример Св. Павла: "Не казујем ништа осим што су Пророци и Мојсеј казали да ћe бити" (Дап 26,22). Ово су потврђивали и Свети Оци, од којих већ Св. Јустин Мученик (166) у разговору са Јудејцем Трифоном све своје доказе ο новој вери потврђује цитирањем свештених списа Старога Завета. Исто тако и Св. Иринеј Лионски (202) наводи да се докази из Cвeтог Писма могу поткрепити њиме самим, и да је ово начело законито и безопасно.
Патријарси у своме писму ο Православној вери истичу да је правилно познавање и истинито разумевање Светог Писма оно, које је сагласно са целокупним Писмом и узрочником његовог настанка, Светим Духом. Црквено Предање је веома важно за правилно разумевање и тумачење Светог Писма, што видимо из чињенице да су Апостоли заповедили Хришћанима да истовремено поштују како Свето Писмо тако и Свето Предање: "Браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом" (2 Кол 2,15). Исти Апостол налаже солунским Хришћанима: "Клоните се сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас" (2 Кол 3,6).
Црква је одувек сматрала да је Црквено Предање неопходни вођа и верни учитељ за правилно разумевање и тумачење Светог Писма, и у складу са тим, Св. Иринеј Лионски потпуно одбацује тврђење да истину по Светом Писму може наћи онај који не познаје Свето Предање. Св. Климент Александријски истиче да су они који тумаче Свето Писмо противно Црквеном Предању изгубили правило истине (ово се посебно односи на протестантске рационалисте и секташе). Св. Василије Велики и Св. Григорије Богослов су, приликом тумачења библијских књига, користили Предање њихових претходника. Св. Кипријан наводи да када бисмо се обратили извору божанског Предања, нестале би људске заблуде. Из овог разлога, оци Шестог васељенског сабора наредили су да се сваке недеље и празника излаже тумачење Светога Писма и при том не прекорачи постављена граница и предања богоносних отаца; свако место тумачити онако како су га изложили Свети Оци и Црквени учитељи, и више се на њих ослањати него на своје речи.
Нека од руководних начела тумачења
Тумачење Светог Писма треба да је у свему сагласно са Црквеним Предањем:
- Оно треба да је сагласно са Символима Вере. Св. Василије Велики наводи да је Символ правило и образац Вере, и да се према том правилу и обрасцу морају тумачити сва места којима је потребно тумачење. На пример, јеванђеоске речи: "Када дође Утешитељ, кога ћу вам послати од Оца" (Јн 15,26); или "Он ћe ме прославити јер од мојега ћe узети и јавиће вам" (16,14); или "Дуну и рече: Примите Духа Светога" (20,22) - треба разумети као речи ο посланству у времену, или давању дарова Духа Сином, а никако као вечно исхођење Светога Духа од Сина, јер је Црква одувек веровала да Дух Свети исходи од Оца, како стоји у Символу Вере.
- Тумачење Светог Писма треба да је сагласно са саборским одлукама ο вери. Познато је да су саборски оци одлучивали не само ο канонском устројству Цркве и ο хришћанској дисциплини, него су и проглашавали основне истине хришћанске вере (догмате) засноване на цитатима из Светог Писма.
- Тумачење Светог Писма треба да је сагласно и са списима Светих Отаца и учитеља Цркве (19. правило VI васељенског сабора), нарочито оних из првих девет векова. Према сведочанству Светих Отаца, у свим делима вере, па и у објашњавању Светог Писма непобитно сведочанство јесте сведочанство истине, а почиње се од самих Апостола. Црква је та која даје аутентично и веродостојно тумачење појединих места у Библији која се могу двојако схватити. Она ћe дати своју коначну реч ο сваком цитату, библијском месту, узетом било појединачно или у контексту.
Правилно тумачење Светог Писма
Када кажемо да се Свето Писмо може правилно тумачити, увек додајемо: Црквом и у Цркви, јер је она једини поуздани чувар и тумач свог извора вере, који је записан и настао у Цркви и за Цркву, унутар већ постојеће вере у Цркви, коју је већ неколико десетина година проповедала пре него што је и прва књига Новог Завета уопште записана. И само уз помоћ Светог Предања из којег је и настало само Свето Писмо; Свето Предање је старије од забележене речи Божије. Разумевање Светог Писма изван контекста вере Цркве и Светог Предања унутар кога је оно и настало, није могуће, о чему нам сведоче и погрешке у тумачењима римске цркве која су настала пошто су се удаљили од Светог Предања Цркве.
Проглашавање сваког човека за мерило исправности тумачења, од стране протестаната у 16. веку, довела је до праве ерупције погрешних и различитих тумачења. Услед оваквог гледишта, код њих постоји онолико тумачења колико и лица која се њиме баве. Ситуација у Протестантизму показује да стручно: лингвистичко, историјско, археолошко или литерарно познавање миљеа Светог Писма, а не и његовог духа и садржине, није довољно за исправност и једнообразност у тумачењу. Отуда и толике самосталне религијске заједнице, деноминације, тј. секте. Најзад, вербално познавање речи Божије може да пројави човекову гордост, што може бити и препрека његовом спасењу, уколико се дрзне да занемари вековно искуство Цркве и стане проповедати своју "цркву" засновану на себичним и вештачким конструкцијама.