ЕКЛИСИОЛОГИЈА, сложеница изведена од основе речи εκκαλέω - сазвати, значи: скуп, сазив, скупштина, сабор - па је тиме и саборност један од битних атрибута Цркве; шире узето, учење ο Цркви као богочовечанском телу, заједници Бога, Анђела, провођених, светих, и верника - чланова Цркве на земљи; у ужем смислу, еклисиологија је завршни део градива догматике, који обрађује питање ο Цркви као светајни. При томе, реч "светајна" не означава синтезу свих Светих Тајни, него говори о Цркви као извору свих Светих Тајни, непресушном извору благодати Божије - Црква је она која има освећујуће дејство, јер јој је оно дато и поверено Од Господа Исуса Христа преко Његових Апостола и Епископа као наследника Апостола.
Као што пише преподобни Јустин Ћелијски: "Са Богочовеком Господом Христом, као са Главом својом, Црква је постала најсавршеније и највредносније и најважније биће у свима световима. Све Богочовеково постало је њено: све божанске силе Његове постале су њене, и све васкрсне, и све преображајне, и све обожујуће, и све обогочовечујуће, и све охристовљујуће, и све отројичујуће, и све охристоличујуће силе Његове постале су занавек њене." (Догматика Православне Цркве)
Област делатности
Као наука, еклисиологија се бави питањем Цркве, њеном: улогом, местом, положајем, поруком, уређењем, делатношћу, организацијом, итд. како у овом свету, тако и у будућем веку. С обзиром да су основна теолошка питања другог миленијума везана за питање "Шта је Црква?", то указује и наглашава важност ове богословске дисциплине, и намеће потребу њеног правилног схватања, а тиме и проучавања. На то питање се директно ослања и јерес екуменизма, произашла из протестантске јереси, која директно нападајући еклисиологију, има за примарни циљ подривање Православног схватања Цркве, њених граница, органског састава, надлежности, и надасве - немогућност мешања Цркве са јеретичким религијским скупинама (Еф 5,27).