Дијецеза

ДИЈЕЦЕЗА, једна одређена шира, већа област Црквене управе, на челу које је био предстојник, првоепископ Дијецезе, у прва четири века хришћанске ере звани Виши Митрополит. Као свака управа која заузима извесне територије, тако је и Црквена морала да се, ради лакшег управљања, дели на извесне области. Како се хришћанство јавило на територији Римске империје, то је управна подела следила државну поделу, идући од мањих јединица према већим. Још од времена владавине Диоклецијана то је назив за 14 главних делова Римског царства. Пошто је у Цркви од почетка владало начело децентрализације, у управи се задовољавало с мањим самосталним областима - Дијецезама. За време цара Константина (IV век) римска држава је била подељена на четири префектуре, од којих је једна била источна. Она се делила на пет дијецеза, и то: Исток, Египат, Азија проконзуларна, Понт и Тракија. Затим су се дијецезе делиле на провинције. Тако је Исток имао петнаест провинција, Египат шест, Азија проконзуларна десет, Понт једанаест а Тракија шест. Други васељенски сабор (381), својим другим правилом - каноном, утврдио је и у Црквеном погледу ову административну поделу, тако да је црквама, црквеним управама у Дијецезама дао потпуну управну самосталност, чији смисао лежи у одлуци: "Епископи да не простиру власт своју преко своје Дијецезе на туђе цркве, те да не заметају цркве; него, по правилима: александријски Епископ нека управља оним само црквама које су у Египту; источни (антиохијски) Епископи нека се старају ο Истоку, уз очување повластица признатих никејским правилима (Први васељенски сабор) Антиохијској цркви; Епископи Азијске Дијецезе нека се старају само у Азији; Епископи понтијски само у Понту; тракијски ћe управљати само у Тракији..."

Тако су крајем IV века Црквене управне области - Дијецезе, постале самосталне Црквене јединице, тзв. Митрополије на чијем челу је био предстојник Дијецезе, одн. Митрополије с титулом Виши Митрополит. Α провинције, којих је било више у Дијецези, постале су Епархије на челу с предстојником који је носио титулу Митрополит и који је имао надзор над Епископима у мањим местима (варошицама и селима). Из ових Дијецеза настале су касније самосталне тзв. помесне цркве - Патријаршије: Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Цариградска, под чију управу су спојене Азијска, Понтијска и Тракијска Дијецеза. На челу тих Патријаршија стајали су - а и данас је тако - Патријарси. Установа патријархата, тј. Патријаршија и титуле Патријарха спомиње се у шестом и седмом канону Првог васељенског сабора, затим у другом и трећем канону Другог васељенског сабора, али прва и права формална установа утврђена је на Четвртом васељенском сабору, 28. правилом, а потврђена 36. правилом - каноном Трулског сабора 691/2. године.