Богородица

БОГОРОДИЦА, у свим јеванђелским предањима мајка Господа Исуса Христа, а тиме је одређена и њена улога у домостроју спасења; Дјева Марија, која на јединствен начин пројављује Светог Духа у Цркви; символ духовности и побожности. Апостол Лука приказује Марију као побожну жену, која се верно покорава Закону (Лк 2,22), а њене одговоре на Божију поруку изражава правим старозаветним изразима (Лк 1,38). Она прима наговештај спасења (Лк 1,28), прихвата га и тако омогућава његово испуњење. Она тако постаје прва епифанија Духа Светога ο реалности Царства небеског. Богородица је прва икона, први дар, прво показање Духа Светога. Богородица је Мати Божија (а то име је исписано на иконама, иницијалима ΜΡΘΟΥ, или потпуно μήτηρ Θεοΰ), која је родила Сина Божијег, а који је од ње узео савршену људску природу. Поводом тога, Хришћанство је током своје историје, одавало дужно поштовање Богородици. Одмах после слабљења многобоштва, цар Константин Велики подигао је пресветој Богородици три цркве у Цариграду. Трећи васељенски сабор (Ефес, 431) одржан је у цркви посвећеној њој. Поред тога, Црква је посветила Богородици неколико празника током године: Рођење (Мала Госпојина), Ваведење, Благовести и Успење (Велика Госпојина).

Достојанство и име Богородица припало је Дјеви Марији из Назарета као Божијој изабраници у икономији спасења људског рода. Ο томе како је она послужила као живи посредник Божанског плана у оваплоћењу Сина Божијег, предвечног Емануила, кога је родила пре две хиљаде година, сведоче разни извори: а) ономастика; б) епитети; в) Стари и Нови Завет; г) светоотачки списи; д) омилитика; ђ) литургија; е) црквена поезија; ж) акта Црквених Сабора; з) предања; и) иконографија.

На арамејском, име Мариам значи Јахве Богу одана, вољена од Бога. Ничије име, каже Св. Дамаскин, не може се поредити са њеним, и стога је поздравља као Мајку Божију с најлепшим именом међу створењима. Као Мајка непролазне Светлости, она је предсказана у старозаветним књигама (4 Мој 24,17; Јез 7,14), а у Откровењу Јовановом (Отк 12,13) најављена је у светлећем ореолу, окружена са 12 звезда.

Рођење

Рођење Богородице, Дјеве Марије, није било уобичајено. Она је унапред проречена, најпре од Бога: јер ћe "семе женино сатрти главу змије" (1 Moj 3,15), а онда и од старозаветних пророка, у многим пророштвима. Рођена је од Богом изабраних родитеља, Јоакима и Ане (они у почетку брака нису имали деце, па су много туговали, јер се неплодност код Јудеја сматрала као срамота), који су се одликовали чистим, светим и праведним животом, и који су потекли из два, Богом издељена рода јеврејског народа: царског Давидовог и првосвештеничког Ароновог. Богородица је рођена у Назарету, у Галилеји (Лк 1,26-27), а њено име Марија, које је некад носила и Аронова сестра (2 Moj 15,20), било је сасвим уобичајено и бројно у време рођења Господа Исуса Христа.

Детињство и живот у храму

Када је Богородица навршила шест месеци, мајка је поставила на земљу (да види може ли да стоји), а том приликом је Богородица направила седам корака. Одушевљена Ана је рекла: "Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњи", а када је напунила три године, дошло је време да малу Марију принесу Богу на дар, као трогодишње чисто јагње. И дошао је дан свечаног уласка у Јерусалимски храм (Ваведење). Пред свечаним ходом ишле су младе чисте девојке, а за њима света кћер праведних родитеља. Код врата Јерусалимског храма, у сусрет мајци великог првосвештеника изашли су многи свештеници, на челу са првосвештеником Захаријем. Према Предању, овде се догодило чудо: "Око храма било је 15 степеница, на свакој од њих певали су један псалм свештеници и левити, узлазећи на служење. На први степеник од ових, поставили су родитељи младу Марију. Дјева Господња сама, не подржавана и не олакшавана ничијом руком, узишла је по свим степеницима тако, као да је у пуном узрасту."

Када јој је било 7 година, родитељи су је одвели у храм где је живела у атмосфери богослужења, а време је проводила у молитви, ручном раду и читању Светог Писма. Ту је остала до навршених 12 година, када је дошло време (по тадашњем обичају) да, сходно другим девојкама, ступи у брак.

Заруке са старцем Јосифом

Међутим, уважавајући њену жељу, заручили су је ради чувања девичанства са старцем Јосифом, који је био Богом означен да је чува и да буде хранитељ Господа Исуса Христа, све до потпуне појаве Богочовечанства. Православно учење ο Богородици посебно наглашава чињеницу њеног девичанства. Грчки термин αίπαρβενία (увек дјева; цсл: приснодјева) јавља се први пут код Св. Игњатија Богоносца (†106), од кога ћe бити преузет од стране целокупне патристичке традиције, да би се њиме означило зачеће Исуса Христа без човековог посредништва, већ силом Духа Светога.

Непорочна Дјева Марија је неизрециво родила Бога Логоса, при чему је остала девичанством сачувана, а на Сабору у Ефесу (431) њено богоматеринство било је признато заједно са њеном девственошћу. Са 15 година је примила благу вест од Арханђела Гаврила, да ће родити Сина.

Остатак живота

После чудесног рођења Христовог у витлејемској пећини, одлази са Јосифом у Египат, склањајући се од Ирода, где бораве пет година. По повратку, настањују се у Назарету, где проводи временски период од око 30 година које описују Јеванђеља. После Христовог Вазнесења Св. Јован је одводи у кућу на Сиону коју је купио. Лечила је болесне и опседнуте злим духом, удељивала сиротињи и удовицама. По Вазнесењу Господњем, проживе још 24 године, када се и престави са 72 године. Када је положена у гроб, свима који су је посматрали, постала је невидљива.

Наговештаји Старог Завета

Пророк Исаија је Богородицу наговестио речима: "Гле, девојка ћe затруднети и родити сина и наденуће му име Емануил, које ћe рећи: с нама Бог." (Ис 7,14; Мт 1,23) Такође: "Јер нам се роди дете, син нам се даде којему је власт на рамену и име ћe му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни." (Ис 9,6) И даље: "Али ћe изаћи шибљика из стабла Јесејева и изданак из корена његова изникнуће. И на њему ћe почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савета и силе, дух знања и страха Господњег." (Ис 11,1-2)

Пророк Мојсије у (1 Мој 28,10-11) каже да ћe се родити Син Божији који ћe измирити Небо и земљу, Бога и људе. У истој књизи (28,12) Јаков је уснио лествицу која спаја небо и земљу, по којој се Анђели пењу горе и силазе доле.

Пророк Михеј (5,2) пореди је са Витлејемом који иако је најмањи међу тисућама Јудиним, "из њега ћe изаћи онај који ћe бити господар у Израиљу којему су изласци од почетка, од вечних времена." И још додаје: "Зато ће их оставити докле не роди она која ћe родити." (5,3)

Пророк Давид је видео као Цркву (Пс 132,14) што је постало омиљена тема у патристици и Црквеној поезији. У Песми над песмама, невеста се пореди с Богомајком; она наступа као светлећа зора (6,9).

Нови Завет

Ο Богородици сазнајемо у Јеванђељу по Матеју. У родослову Господа Исуса Христа каже се: "А Јаков роди Јосифа, мужа Марије која роди Исуса прозванога Христа." (Мт 1,16) "

А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија, мати његова, била испрошена за Јосифа, а још док се нису били састали, нађе се да је она трудна од Духа Светога. Α Јосиф муж њен, будући побожан, и не хотећи је јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Но, кад он тако помисли, а то му се јави у сну анђео Господњи, говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ћe родити сина и надени му име Исус; јер ћe он избавити свој народ од греха њихових. Α ово је све било да се изврши што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ћe затруднети и родиће сина и наденуће му име Емануило, које ћe рећи: с нама је Бог. Кад се Јосиф пробуди из сна, учини као што му је заповедио анђео Господњи и узме жену своју. И не знађаше за њу док не роди сина својега првенца и надене му име Исус" (Мт 1,18-25).

"А кад се роди Исус у Витлејему Јудејском за време цара Ирода, у то дођу мудраци од истока у Јерусалим." (Мт 2,1) Њих звезда води у Витлејем: "И ушавши у кућу, видеше дете с Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се; па отворише даре своје и дариваше га: златом и тамјаном и смирном. Α пошто они оду, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и каза му: устани, узми дете и матер његову па бежи у Мисир и буди онамо док ти не кажем; јер ћe Ирод тражити дете да га погуби. И он, уставши, узе дете и матер његову ноћу и отиде у Мисир."(Мт 2,11-14)

У писању Апостола и јеванђелисте Луке казује се: "А у шести месец посла Бог Арханђела Гаврила у град галилејски по имену Назарет κ девојци испрошеној за мужа, по имену Јосифа, из дома Давидова; и девојци беше име Марија. И ушавши κ њој, анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је стобом, благословена си ти међу женама. Α она, видевши га, поплаши се од речи његове и помисли: какав би ово био поздрав? И рече јој Анђео: не бој се, Марија! Јер си нашла милост (χάριν) у Бога. И, ево затруднећеш, и родићеш сина и надени му име Исус. Он ћe бити велики (μέγας) и назваће се син највишега (Υψίστου) и даће му Господ Бог престо Давида оца његова. Α Марија рече Анђелу: Како ћe то бити кад ја не знам за мужа? И одговарајући Анђео рече јој: Дух Свети доћи ћe на тебе и сила највишега осениће те; зато и оно што ћe се родити биће свето и назваће се Син Божији." (Лк 1,26-35).

У сусрету Марије и Јелисавете карактеристичне су речи које изговара Јелисавета: "И откуд мени ово да дође Мати Господа мојега κ мени?" (ή μήτηρ τοΰ Κυρίου μου) (Лк 1,43) "Јер вам се данас роди спас који је Христос Господ у граду Давидову. И ето вам знака: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама." (Лк 2,11-12)

У посланицама Св. Павла говори се ο Божијем Сину: "А кад се наврши време, посла бог Сина својега јединороднога који је рођен од жене и покорен закону." (Гал 4,4) "За уредбу извршетка времена да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи; у њему." (Еф 1,10) "О Сину Својему који је по телу рођен од семена Давидова, а посведочен силно за Сина Божијега Духом светиње по васкрсењу из мртвих." (Рм 1,34) "Као што је написано и у другом Псалму: ти си мој син, ја те данас родих." (Дап 13,13) "Казаћу наредбу Господњу, он рече мени: ти си мој син, ја те сад родих." (Пс 2,7) "Јер коме од анђела рече икад: син мој ти си, ја те данас родих? И опет: ја ћу му бити отац и он ћe ми бити син." (Јев 1,5) "Тако и Христос не прослави сам себе да буде поглавар свештенички него онај који му рече: ти си мој син, ја те данас родих." (Јев 5,5)

Патристика

Св. Игњатије Богоносац, вeћ у II веку , антиохијски Епископ (†106), бори се против докета који су негирали реалност људскога у Христу и против гностика који су реалност божанског у Христу свели на еоне као посреднике између Бога и људи. Он истовремено верује и у девичанство и у материнство Марије и помиње антитезу Марија-Ева.

Св. Иринеј (140), Епископ лионски (178), заступа све три кључне идеје: божанско материнство, девичанство и антитезу Марија-Ева. Као први теолог Богородице, он божанско материнство доказује аргументима из Светог Писма и апостолске традиције. Вечно девичанство потврђује пре, за време и после рођења. Широко развија тип Нове Еве и Саискупитељке. Ο Богородици говори као ο адвокату Нове Еве и оне која ћe обновити људе у Богу.

Ориген у свом делу Говори на Јеванђеље по Луки спомиње Богородицу. Према Сократу, Ориген је први употребио реч Θεοτόκος истичући њено девство пре, у току рађања, и после порода. Он дискретно указује на духовно материнство Богородице. Енергично се залаже за дјевство пре и после рођења. Он први Богородицу назива и Панагиа, јер је само Пресвета и Чиста Дјева могла постати Мајка Божија победивши законе природе. Говори ο њеном моралном лику, интерпретира "мач бола" који јој је предвидео старац Симеон.

Св. Атанасије Велики у три говора против Арија спомиње: "γενννμένης της σαρκός έκτήξ Θεοτόκου Μαρίας" или "δι` ημάς σάρκα λαβών έκ παρθένου της Θεοτόκου Μαρίας".

Св. Александар Александријски (325) у писму Александру Цариградском, каже да је Син Божији мудрост пре свих ствари и да носи истинско тело од Богородице Марије, док његов суграђанин Петар Александријски (311) употребљава израз света Дјева.

Јевсевије Кесаријски, пријатељ цара Константина, једно време склон аријанству и искључен из Цркве па враћен у њу на Сабору у Никеји (325), каже: "Θεοτόκον της Σωτήρος Μητέρα", и "Христос је обукао смртну одећу али не као човек већ као Бог од Дјеве врло чисте без брака".

Св. Григорије Богослов такође употребљава реч Θεοτόκος (Богородица) схватајући свету Дјеву као храм Христа, а Христа као храм Логоса. Објашњавајући јединство отеловљеног Божијег Сина завршава: "тако да исти цео човек који је Бог може да искупи сав људски род који је пао у грех, а ако неко не верује да је света Марија Богородица, он је богохулник. Исто је, ако неко може да каже да је Христос само прошао кроз Дјеву као кроз канал, а није у њој настао заједно на божански и људски начин." У своме Говору (43,62) директно каже: "Христос се родио од Дјеве да би нас извео из овог света или, боље рећи, да преда садашњи свет будућем". Григоријево учење ο Богородици значило је одбијање Аполинаријевих ставова и антиципацију ороса Ефеског сабора (431).

Св. Григорије Ниски у Кападокији такође брани целовитост људске природе у Христу против јеретика Аполинарија, и каже: "Син Божији има људску природу из тела свете Дјеве, стога се она назива Богородица (Θεοτόκος)".

Св. Атанасије Велики у Спису О отелотворењу Слова, каже да је узрок појаве Очевог Слова у телу божанска филантропија, Божија доброта ради људског спасења (263). У Никејском Символу Вере зато и пише: "Који је ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек." Овај текст је ушао у Литургију Св. Јована Златоустог и Св. Василија Великог као Верујем. У истим литургијама, после молитве другог антифона иде: "Јединородни Сине и Слово Божије, бесмртан си, а изволео си да се ради нашег спасења оваплотиш од свете Богородице и Приснодјеве Марије и непроменљиво си постао човек."

Св. Јевстатије Антиохијски у коментару на (Приче 8,22), више пута спомиње Дјеву Марију као Храм Логоса.

Св. Јустин Мученик у (Апологији 33), схватајући отеловљење као насељавање Логоса у човеку, каже: "Покушаћемо да објаснимо како је Дјева зачела без икаквог телесног односа јер да га је било, она више не би била Дјева." Јустин рационално прави разлику између хришћанског девичанског зачећа (Θεονύμφη) од античког (Θεογαμία).

Св. Василије Велики у Литургији, у молитви Ти који јеси, Владико, наводи: "Па ипак, као предвечан Бог јави се на земљи и проживе међу људима и оваплотивши се од Свете Дјеве понизи себе узевши облик слуге... да насучини једнакима слици славе његове. Јер, пошто кроз човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, то јединородни Син који је у наручју Тебе Бога, и Оца, благоизволе се родити од жене, Свете Богородице и Приснодјеве Марије, подвргнути се закону и осудити грех телом својим да би они који умиру у Адаму оживели у самом Христу Твом."

Св. Кипријан први јасно и експлицитно тумачи у христолошко теотоколошком смислу Протојеванђеље.

Св. Епифаније Кипарски (403), Епископ Саламине, први пише на Кипру два апологетска списа ο Богородици: догматско дело Άγκύρωτος (Усидрени) и Πανάριον (Панарион) где побија 80 јереси. У 78. јереси, ради се ο антидикомаријанитима који су сматрали да је после рођења Христовог Богородица живела као жена у браку са Јосифом. Сумњајући да је Богородица умрла, већ верујући да је директно прешла са земље на Небо, Епифаније први поставља питање на који је начин Богородица окончала свој земаљски живот. Богородицу назива Теотокос и Мајком живих.

Св. Јован Златоусти у својим Омилијама и егзегетским коментарима учи ο божанском материнству, вечном дјевству и мисији саискупитељке.

Св. Прокло, Патријарх цариградски, један је од највећих византијских оратора, секретар Атика, Патријарха цариградског, а од 420. године Епископ Кизика. Његов говор ο Богородици пред Несторијем био је највећи тренутак у конфликту пре Ефеског сабора.

Св. Кирило Александријски у Првом писму Несторију каже да свету Дјеву треба назвати Богородицом (Теотокос) како бисмо имали истинску веру и обављали Литургију у миру. У Другом писму Несторију (фебруар 430) предлаже се здрава реч вере онима који траже истину: једино правилно биће да се обратимо речима светих отаца за главно рукоупутство, испитујући по речима Светог Писма сами себе. Дужни смо да размишљамо ο саборском догмату, што значи: Логос се оваплоти и очовечи. Он који постоји од вечности и који је рођен од Оца, "родио се у телу од жене, Он, савечан Оцу, Логос ради нас и нашег спасења, сјединивши се у утроби свете Дјеве, добија рађањем сопствено тело." Кирилово Изложење вере (Томос сједињења, 433. година, писмо Павла Александријског укључено у посланицу "О томе како ми мислимо и говоримо ο Богородици Дјеви", 77,172): "Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је света Дјева Богородица." Потврду за то дају речи Исаије (7,14), Матеја (1,25), Луке (1,31) и Јована (3,13): "Јер се нико не попе на небо нити сиђе с неба до Син човечји." У Трећем писму, Св. Кирило понавља: "Који је ради нашег спасења сишао и, понизивши се, оваплотио се, тј. узео тело од свете Дјеве и сам га створио у утроби и претрпео рођење као и ми и произишао као човек од жене, при том не губећи оно што је био, заиста Бог по природи и истини." Прва анатема Св. Кирила против Несторија упућена је ономе ко не исповеда да је Емануило заиста Бог и да је Св. Дјева - Богородица зато што је родила телесно тело Логоса рођеног од Бога оца ("Логос постаде тело" - Јн 1,14).

Ефески сабор (431) у својим оросима догме, уз велико одушевљење народа, утврдио је божанско материнство и назив Теотокос против Несторија. Слава Богородице види се и по заснивању празника њеног Успења у Јерусалиму (15. августа). Девичанско и божанско материнство инспирише оријенталне писце у њиховим омилијама узвишеној мајци Бога, какав је Теодот из Анкире, садашња Анкара (око 446). Био је пријатељ Несторија, али његов опонент у Ефесу. У свом излагању Никејског Символа, Теодот кратко казује ο девичанском материнству. Он износи: "Мајка ни једног човека после порођаја није више девојка. Α видите ли како ово истинско рођење показује двоструко значење Јединороднога. Јер, да је рођен на наш начин, био би само човек. Но, ако је истински оставио нетакнуту своју мајку, за онога који мисли тачно, онај који је рођен је Бог." Насупрот Васкрсу где се отвара празан гроб, рођење није отворило утробу, а Јосиф је постао чувар Богородичиног девичанства. Релацију Марија-Ева схвата као антипод живота и смрти. Евину тугу искупљује Богородица која је: "Дјева невина, без мрље, слободна од било каквог греха, нетакнута, неукаљана, света у души и телу, љиљан који клија међу трњем."

Св. Сава, први Архиепископ србски, у проповеди коју је одржао у Жичи, у нашој апологији Православља, највише напада оне невернике који поричу стварност отелотворења и истинско присуство Божјег Сина у Евхаристији. Савин ватрени говор био је упућен и против јеретика који не поштују Пречисту мајку Божију и доносе много ружних казивања ο њој (Доментијан, 127).

У Символу Вере

Никејски Символ Вере говори посредно ο Богородици преко Христа који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са неба и оваплотио се и постао човек... У оросу Другог васељенског саборастоји: "оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек." Човек Христос је произашао из жене и није престао да буде Бог и рођен од Бога Оца. Свети оци су храбро говорили да је Св. Дјева Богородица, али не зато што је природа Логоса или његово божанство добило почетак постојања од ње, већ због тога што је од ње рођено свето тело, разумна душа које је Логос ипостасно сјединио, те кажемо да се родио по телу.

Ми, дакле, не говоримо да се тело променило у божанску природу, јер она не подлеже промени, већ је то Онај који пребива вечно (Јев 13,8). Био је видљив и као Младенац у пеленама, Он као Бог у утроби Дјеве која Га је родила, испуњавајући сву творевину као Бог, и пребивао је у части с оним ко га је родио јер божанство нема ни количину ни величину и не трпи ограничење. Исповедајући да је Логос био ипостасно лично сједињен с телом, ми се клањамо једном Сину и Господу Исусу Христу и у том случају ми не делимо човека и Бога и не раздвајамо их. Ми говоримо да је Св. Дјева Богородица пошто је она по телу родила Бога који се ипостасно сјединио с телом, али не као да је природа Логоса имала почетак бића од тела, "јер у почетку беше Логос и Логос беше у Бога и Бог беше Логос." (Јн 1,1) Његовим рођењем и телесним сједињењем од жене, било је укинуто проклетство над целим родом које је (проклетство) предавало наша земаљска тела на смрт.