БОГ ОТАЦ, једно од три Лица Божија, прво Лице Свете Тројице. Бог Отац је Онај који је нерођен, и који је начело једнства Свете Тројице, беспочетан је, безузрочан, нестворен, несаздан, за разлику од друге две ипостаси Свете Тројице, које су рођене од Оца - Син, исходе од Оца - Свети Дух. У првом члану Символа Вере, изражена је суштина вере Цркве у односу према Богу Оцу: "Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог." Отац је Творац који је саздао анђелски свет, као и овај свет, ни из чега - боље речено, свега што постоји, осим самог Бога, који постоји одувек у вечности.
Без обзира што се кроз старозаветне текстове непрекидно понавља уверење како нема смртника који је видео лице Божије и остао жив, Петокњижје и потоњи списи садрже потанке описе виђења Господа Бога лицем у лице по изузетку (Јаков, Мојсије, Арон, Гедеон). Из страха да се не види Бог, лице се заклања руком, Господ се скрива стубом од облака, димом из кадионице или мраком, Саваот се види с леђа, чује се само Његов глас или му се назиру ноге, које почивају на каменом престолу од сафира плавог као небо.
Отац у иконографији
За разлику од средњевековних, србски барокни сликари, осим традиционалном симболичном, све чешће прибегавају и антропоморфном приказивању Бога Оца. Елиптични светлосни облаци са јеврејским именом Господњим - Јахве, ЈХВХ, Јехова, Адонај - на зидовима бачког манастира Бођана (1735-1737) преплићу се са ликом времешног Бога Оца, са ореолом у облику шестокраке (Соломонове) звезде. Нешто касније, Свевидеће око смештено у равнострани троугао, на србском барокном иконостасу добија на популарности: између великог крста са Распећем и царских двери. И на Богородичиним и архијерејским троновима, икона Свевидећег ока ставља се повише главне композиције, а појављује се и на сликаним сводовима црквених припрата.
Лик Бога Оца као старца, преузет из визије пророка Данила (Дан 7,9), најпопуларнији је вид приказивања Другог Христовог доласка. Заменивши постепено десницу, (руку) Божију која се помаља из сегмента неба, лице Божије у облику Старца дана, јавља се и самостално у калотама купола (Ириг, Николајевски храм, 1749), али, далеко чешће, представља се како заједно са анђелским хоровима, другим лицима Свете Тројице или уместо симбола Светог Духа (голуба), равноправно учествује у великопразничним (Крштење) и другим библијским сценама и тематским циклусима (Распеће, Света Тројица, Крунисање Богородице, Престо милосрђа). У позновизантијској и ранобарокној уметности балканских народа, лик Бога Оца поприма и облик једног од троглавих лица: Старца дана, Анђела Господњег и голобрадог или младоликог Христа.