БЛАГОДЕЈАЊЕ, БЛАГОДЈЕЈАЊЕ, БЛАГОДЈЕЈАНИЈЕ, БЛАГОДЕЈАНИЈЕ, БЛАГОДИЈАЊЕ (грч: ευεργεσία), добротворна делатност уопште, посебно Црквена. Као таква, слична је делатности хуманитарних организација; она, у ствари, и јесте хумана димензија Црквене или саборне активности, а не само пука социјала. Будући Црквена, а не само друштвена делатност, она није само хумана, него је у првом реду благодатна - у томе је садржан њен битни атрибут Црквености.
У средњем веку, Црква је водила бригу ο хуманитарним проблемима (глад, епидемија, сиротиња, последице елементарних непогода, итд.), ο којима у новије време бригу преузима држава, одн. њене одговарајуће службе. У нашој Цркви, оснивање хуманитарних установа почиње од утврђивања Православља у време Светог Саве, када он први оснива болнице при манастирима Хиландар и Студеница, за лечење и бригу о болесним. Црквено благодејање се нарочито истакло у време свенародног страдања српског народа под мухамеданском окупацијом.
Пред крај XVIII века Митрополит Стефан Стратимировић оснива добротворни Црквени институт Благодејаније (1797)који је Патријарх Лукијан Богдановић (1903) реорганизовао и преименовао у Стефанеум. Из тог фонда уживали су интернатско издржавање одлични сиромашни ученици Карловачке гимназије. Тим примером повеле су се многе црквене општине, манастири, добростојећи појединци. Овај израз, благодјејање, одн. благодијање, како се обичније зове, био је у редовној употреби у нашем језику, одн. народу, до после Другог светског рата, када је замењен изразом латинског порекла - стипендија.