АРХИЕПИСКОП (грч. αρχιεπίσκοπος), по рангу и части први међу Епископима одређене области. Ово звање настало је већ у IV веку, а од V века у сталној је употреби. Св. Атанасије Велики у спису Против аријеваца Александра Александријског назива Архиепископом. Ово звање у актима Трећег и Четвртог васељенског сабора употребљено је за Епископе Рима и Александрије.
Халкидонски сабор (451) у навођењу представника цркава са архиепископским звањем после римског наводи Архиепископа великога града Константинопоља - Новога Рима Анатолија, а потом александријског Архиепископа. Иначе, овај сабор је својим познатим 28. правилом изједначио у правима цариградског Архиепископа (Патријарха) са римским Архиепископом (папом), због чега ово правило није ни унето у канонски зборник Римокатоличке цркве. Током V века звање Архиепископа поред римског, цариградског и александријског Епископа почињу носити и Епископи јерусалимски, кесаријско-кападокијски, кипарски и др. У исто време појављује се и титула Митрополит коју носе Епископи главног града провинције.
Звање Патријарха први је добио цариградски Архиепископ. Данас звање Архиепископа носе поглавари појединих аутокефалних цркава, нпр. Кипарске, Грчке (Јеладске), Пољске, Чешке, Финске, Албанске, Америчке и др. У Руској Православној цркви звање Архиепископа је ниже од звања Митрополита, што је рангирање новијег датума.