АПОКРИФНИ СПИСИ, КЊИГЕ (грч: απόκρυφος - скривен), књиге које су својим називом и садржајем сличне канонским књигама, али се не убрајају у канон Светог Писма. Код Црквених писаца, почев од трећег века, апокрифи имају више значења. У Старом Завету, апокрифни (скривени) списи су били намењени само мудрим из народа (2. Јез 14,46-48), док су остале књиге биле намењене јавности (и достојним и недостојним). У Новом Завету, термин "апокриф" добија сасвим друго значење - књиге које се лажно приписују писцима чије име носе. Због тога им Црква не признаје богонадахнутост и каноничност. Црква разликује протоканонске (канонске), другоканонске (девтероканонске) и апокрифне књиге.
Апокрифи су потискивани и забрањивани, али нису уништавани. Зато су се и одржали кроз векове. Преводили су се и преписивали током низа векова закључно са XIX веком. Настали на блискоисточном простору у традицији јеврејског, али и других народа, апокрифи представљају посебно виђење библијских збивања и личности. У свом основном схватању, то су списи наративног карактера који имају паралеле са Библијом. Поред "чистих" апокрифа, у апокрифне списе убрајају се и апокрифне молитве, апокрифна питања, одговори итд. Деле се на старозаветне и новозаветне, а у оквиру те поделе постоје циклуси ο настанку света, виђења и откривења, ο Аврааму, Давиду, Соломону, Исусу Христу и Богородици, апостолским делима, ο путовању у загробни живот и ο будућности света.
Трајању апокрифа допринела је и чињеница да су поједини били предвиђени за читање уз одговарајуће празнике, јер већина њих не нарушава основна Црквена учења. Бројне су потврде њиховог читања у словенским преписима.