Александријска школа

АЛЕКСАНДРИЈСКА ШКОЛА, Александријска богословска школа, звана "школа за оглашене" или "катихетска" (Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 6,3) није била школа у широком значењу те речи. Почев од Пантена (од друге половине II века), она је формално активни црквено-наставни завод који је имао одређено устројство и програм. Поред нижих и виших школа, које су тада постојале, најстарија и најзначајнија била је управо ова катихетска школа. Била је то школа која је "од најстаријих времена постојала тамо ради свештених наука" (Јевсевије 5,10); налазила се под руководством лица извесних по красноречивости и знању богословља. Св. Пантен је први њен познати управник, али не и оснивач. Блажени Јероним пише да је у Александрији, још од времена јеванђелиста Марка увек било Црквених учитеља. Када је настала била је позната као: "учитељица вере", "училиште свештених наука", "училиште александријско" (Јевсевије 5,10), "училиште за оглашене" (исто 6,3).

Садржај и форма

Ту се сливала даровита омладина из целог ондашњег света, и слушала су се предавања из граматике (филологије), реторике, поезије, философије, музике и других грана науке и уметности. Тако је катихетска школа Александрије била хришћански универзитет у пуном смислу речи. Осим медицине, Ориген је предавао све поменуте науке у Катихетској школи и пре свега - објашњавао је Свето Писмо. У свим овим областима био је такав предавач да је долазило много слушалаца да прати његова учења и занимљива излагања. Предавања је тако планирао и излагао како би слушаоцима припремио пут вери у Исуса Христа. У томе је он ишао примером Св. Пантена који је био свештеник Александријске цркве; као Пантен радио је и Ираклије. Често су многобошци њене учитеље истеривали из катихетске школе и водили на губилиште ради имена Христовог, због чега су ови морали да се склањају и крију, мењајући место свога становања и својих наставних просторија. Стан-кућа катихета био је отворен за оне који су чезнули за спасењем. Од јутра до вечери, чак и ноћу, ученици су посећивали кућу у којој је живео Ориген. Такав начин наставе пружао је шансу добрим ученицима да се што више ангажују и истакну. Тако је Св. Пантен привукао Св. Климента, а Ориген - Ираклија; они су били њихови помоћници-асистенти у катихетским дужностима. Учитељи нису добијали плату за свој рад, јер је бављење науком била привилегија материјално обезбеђених људи-стваралаца; а постојао је и други разлог: предавање наука ове врсте била је тако узвишена дужност да се није могла адекватно платити материјалним средствима. Ако учитељ није био толико имућан, да би се могао бавити науком и предавањима, помесни Епископ би му обезбеђивао услове за рад. У таквим случајевима, често је долазила до изражаја и дарежљивост имућних мирјана који су обезбеђивали средства за реализацију научних циљева и пројеката: за преписивање књига и уџбеника, беседа, катихизиса, коментара, приручника и других видова издаваштва. Слушаоци нису били обавезни да сносе трошкове свога учења; учитељима је припадао проценат од продаје књига класичних писаца, чега се Ориген одрекао ради свога аскетског подвига.

Темељи и принципи

Климент и Ориген су много учинили за утемељење школе и за утврђивање њених метода. Алегорија је била њихова велика заједничка преокупација. Климент је сматрао да онај ко се у Светом Писму држи само директног значења, никада не може схватити истину која је много дубља. Ориген је у књизи Ο начелима систематизовао алегоријске принципе Ерминевтике. Попут Климента, он тражи виши духовни смисао и напушта директни, јер из непосредног смисла, неосмишљеног алегоријским проницањем, произилазе апсурди, недолични Бога. Оригенов алегоријски метод у тумачењу Светог Писма, следили су Св. Дионисије Александријски, Св. Григорије Чудотворац и Јевсевије Кесаријски - док се неки, а највише Св. Методије Мученик и Св. Епифаније Кипарски, нису слагали са овим методом тумачења Светог Писма. После Оригена, преовлађује метод умерене алегорије да би се даље постепено прихватало примењивање метода дословног смисла. Међу млађим представницима овог метода налази се један од највећих учитеља Александријске школе - Св. Атанасије Велики, који алегоријски метод примењује само у тумачењима поетичних текстова поучних књига (Књиге ο Јову, Псалама Давидових, Песме над песмама). У овој школи, као њени истакнути учитељи, предавали су и Св. Дидим Слепи и Св. Кирило Александријски. Кирило, као велики зналац који је протумачио све књиге Светог Писма, доказивао је да је Мојсијев закон укинут у погледу слова-речи, тј. дословног значења, али је остао у погледу духа-смисла. Од времена Св. Константина Великог, духовништву су дате велике привилегије: учитељи су примали издржавање из државне касе као учитељи уопште у Римској империји. На то очигледно указује Касиодор (сенатор, писац, историчар) када говори ο заједничким учитељима у Александрији и Низибији. Александријска катихетска или "школа оглашених" била је и остала Црквени завод, виши завод који је био под надзором Епископа: он је именовао њене учитеље и управнике и могао је да их отпусти.

Управа и резултати

Управници Александријске катихетске школе су били: Св. Пантен, Св. Климент, Ориген, Ираклије, Св. Дионисије, Перије (можда Ахил), Теогност (Серапион), Св. Петар Мученик (Макарије), Св. Дидим Слепи и Родон. Осим њих, из ове школе изашао је велики број учених људи и исповедника вере, Епископа, свештеника и Црквених писаца, међу којима су посебно познати Св. Григорије Чудотворац и Св. Анатолије, Св. Атанасије Велики и др. Иако паралелна са Антиохијском, Александријска богословска школа имала је великих заслуга. Њих две су фигурирале у периоду који непосредно претходи времену Васељенских сабора, а и у време њиховог одржавања. Супротне у приступу и методима обраде богословске тематике, оне су биле и конвергентне - па су се антиномски укрштале и допуњавале, али и дивергентне - па су се јеретичка застрањења настала у оквиру њих у принципу и у појединостима разилазила.