Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ПРУСИОТИСЕ

Преблага моја Царице, Пресвета надо моја, ево ја бедни грешник стојим пред Тобом. Не остави мене од свих остављенога, не заборави мене од свих заборављенога, дај радост мени који не знам радост. О, тешке су моје невоље и недаће, безмерни су моји падови у грех. Живот је мој као ноћна тама и нема у синовима људским ни једнога силнога који ми може помоћи. Ти си једина моја Нада, Ти си једини мој Покров, Прибежиште и Утврђење. Смело ширим према Теби немоћне руке моје и молим: смилуј ми се, Свеблага, поштеди искупљенога Крвљу Сина Твога, умири болести моје много јадне душе моје, укроти јарост оних који ме мрзе и чине неправду, подигни малаксале силе моје, обнови као у орла младост моју, не допусти да ослабим у вршењу заповести Божијих. Небеским огњем дотакни смушену душу моју и испуни је непостидном вером, нелицемерном љубављу и посебном надом, да би свагда певао и славио Тебе, Преблагословену Заштитницу света и поклонио се Сину Твоме и Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу, са Беспочетним Оцем Његовим и Животворним Духом Његовим у векове векова. Амин!

 

Тропар, глас 1.

Засија у Грчкој земљи као светлозарно сунце, Владарко, икона Твоја, која преславно озарава светлошћу чудеса све који јој вером и љубављу непрестано прилазе. Дајеш пак, Блага од ње исцељење болеснима и слепима прогледање, грешнике спасаваш и уопште избављаш од сваке невоље. Зато са весељем певамо: Слава преславно Рођеном од Тебе, слава Ономе који Тобом чини чудеса, слава Ономе који нам Тобом даје милост Своју!

Кондак, глас 3.

Богородице Дјево, радосно прослављамо празник јављања часне иконе Твоје, нађосмо у њему пристаниште у животним бурама свенадежно спасење. Стога прослављамо величине Твоје и са скрушеношћу прилазећи молимо се: спаси нас иконом Твојом, Свехвална!

 

Повест о икони Пресвете Богородице ПРУСИОТИСЕ

Знаменита икона Мајке Божије „Прусиотиса“налази се у манастиру Прусос, који се налази високо у брдима градића Карпениси, у дивној по лепоти области Евританији, и познат је у целој православној Грчкој. Хиљаде побожних Грка сваке године дође у то удаљено место да би се помолили пред чудотворном иконом Пресвете Богородице за своје духовне и телесне потребе. Икона и манастир носе назив древнога града Пруса (Бруса), садашњега Бруса (у Турској).

У време цара иконоборца Теофила (829.-842.), икона Пресвете Богородице налазила се у цркви манастира града Пруса. Теофил, последњи цар иконоборац је наредио да се униште све свете иконе. Један младић, досељеник из познате породице, видео је са једне стране чудеса учињена силом Пресвете Богородице кроз свечасну Њену икону, а са друге велику опасност од стране иконобораца, и покренут ревношћу по Богу, узео је часну икону Пресвете Богородице да би је спасао од оскрнављења.

Упутивши се у Грчку, младић се зауставио у граду Галипољу. Ту је икона изненадно ишчезла. Младић је горко плакао у тражењу за иконом, али је решио да продужи своје путовање са циљем да остане и да се засвагда настани у Грчку. Настанио се у Неа Патра (сада село Ипати, близу Ланије). Ту је он саградио цркву Свете Софије, Премудрости Божије. То је био јединствен начин да се утеши од жалости за оно што је постигао.

Међутим, икона је продужила свој пут чудним начином и зауставила се у једној од пећина у Евританији где се налази и данас. То место је у тим годинама било непроходно, далеко и непознато. Ту није било насеља и само су неки пастири у тим врлетима и долинама напасали своја стада. Једне ноћи, један млади пастир, спававши на том месту, где је сада манастир Прусос, чуо је кроз сан прекрасно певање. Он се пробудио и видео како из улаза у невелику пећину насупрот провалије излази луча светлости и уздиже се у сама небеса. Истовремено он је чуо и преслатко певање. Уплашивши се, он је побегао код свог оца и рекао му је о томе шта је видео и чуо. Отац испочетка му није поверовао, али је следеће ноћи дошао заједно са сином на то место и видели су то исто. Другога дана они су довели још неколико човека и попевши се у пећину, видели су у једном углу свету икону Пресвете Богородице, окружену сјајном и блиставом светлошћу. Испунивши се радошћу прости пастири пали су на колена на молитву и поклонили се икони. После тога они су донели пијуке и крампове и проширили су улаз у пећину. Сами пастири и њихове породице почели су да свакодневно долазе овде да се моле. Они су палили пред иконом свеће и тамјан.

Убрзо вест о проналажењу загонетне иконе раширила се по целом округу и дошла је до Неа Патре, где је живео тај младић, који је изгубио икону Богородице. Са побожним страхом, он је допутовао у Евританију и потражио пећину. Узрујан и радостан, он је препознао икону Пресвете Богородице коју је он сам довезао из Брусе. После првога упознавања и разговора, он је рекао пастирима да узима икону са собом у Неа Патру где је за њу припримио цркву. Богато их је наградио, али и оставио у дубокој жалости, јер су они изгубили велику духовну ризницу.

Узевши икону младић се упутио са својом пратњом у Неа Патру. Вече их је затекло на једној узвишици, где су они решили да остану да преноће, а икону су поставили на развалинама старе цркве Пресвете Богородице. Када су ујутру они устали, видели су да иконе нема на своме месту. Она је ишчезла. Запрепастивши се они су помислилу да су пастири дошли тајно ноћу и узели икону. Када су се договорили да се врате за икону, младић је још ту у шуми чуо глас Мајке Божије. Она га је уверила у то да је Она сама дошла зато што хоће да остане у тој усамљеној пећини, у тим усамљеним врлетима, близу простих пастира и у ненасељеној природи, не желећи да буде усред началника јереси и иконобораца царева. Пресвета Богородица му је предложила да, ако хоће нека остане поред Ње, и посвети Јој свој живот. Погледавши на стену видео је траг од стопала Пресвете Богородице, усмерен на страну те пећине где је Она најпре јавила Своју икону пастирима.

Отпустивши своје пратиоце, младић се упутио ка пећини. Са њим је остао само један његов верни слуга. Они су претворили пећину у малу цркву и близу су направили келије и обојица су постали монаси. Замонашио их је јеромонах Рафаило, који је живео у једном малом манастиру недалико од села Светога Димитрија (сада Кастања). Младић је добио име Дионисије, а његов верни слуга Тимотеј. Они су сав преостали живот посветили Пресветој Богородици која се назвала „Прусиотиса“и благословила је то место благодаћу Својом и чудесима.

Обретење (откривање) иконе јавило се као прво веће чудо Пресвете Богородице. Икона је остала у пећини, и на том месту Дионисије је основао манастир по имену Пирсос (што значи лампа), светлост од огњенога стуба. Манастир се назива такође и Прусос ,зато што је икона дошла из града Прусе.

Чим садашњи поклоник стане на асфалт са стране Карпенисе, на путу за манастир поред речице Карпенисоти, горе у висину на једном од врхова брда, он види отисак иконе Пресвете Богородице „Прусиотисе“, где је по предању прошла Пресвета Богородица, враћајући се у пећину. Поред пута је направљена невелика црква на месту „стопа Богородице“на камену по којим се Она подигла да би ушла у пећину. То место је освештано и свето. Све у околини указује на присуство Пресвете Богородице. Све унаоколо припада Њој. Њена икона прима поклонике из целе Грчке и из целога света. Богородица чује и види све вапаје и уздахе, срдачну бол и сузе благодарности, молбу и плач, спокој, погледе, раширене руке и молбе за исцељење, молитву мајки и проблеме младих људи. И Она у својој неисказаној љубави моли се за све и за сва, непрестано указујући на Сина Свога – Наду света.

 

Чудеса Мајке Божије по молитвама пред Њеном иконом ПРУСИОТИСЕ

1580.године после неколико столећа од оснивања манастира „Прусос“, непажњом једног од манастирских стражара избио је пожар у манастиру. Ватра се тако брзо раширила да се братија није надала да се нешто може спасити. Рекло би се, да је неизбижно да ће изгорети и велика библиотека рукописа и чудотворна икона Богоматере. Црква и библиотека су стварно до темеља изгорели, али када се ватра угасила монаси су видели да икона стоји на престолу, и да је ватра није ни дотакла.

Једном на дан манастирске црквене славе жена једнога свештеника стајала је са малим дететом на рукама поред обале. Унаоколо се гурао народ и она је изгубила равнотежу и пала, и скотрљала се у провалију. Не може се ни замислити шта човек може преживети павши са те висине. Брда и падине око манастира су стрми, а пећинска црква се налази на крају долине са посебно стрмим падом. Монаси су се заједно са рођацима жене брзо спустили низ литицу да би пронашли тела погинулих. Али спустивши се на дно долине, они су видели да жена мирно седи на камену и доји детенце на грудима. И мајка и дете нису се нимало повредили при паду. Изненађени монаси и рођаци су почели да је испитују о томе шта се то догодило и она је казала: „Када сам пала са камена, ја сам рекла: „Света Мајко Прусиотиса, помози! и ево видите – Она је помогла.

1764.године игуман манастира о.Пелагије (Кавсокаливит) је намеравао да ископа бунар за воду у дворишту поред цркве, да би спасао братију од тешкоће ношења воде. Они су, наиме носили воду са дна долине ишавши по стрмој, малтене вертикалној падини. Али радници, којима је руководио Албанац по имену Мастронатос, почевши да копа, видео је да је пред њим крајње тежак задатак, будући да је требало да пробије рупу у малтене савршено чистом камену. Некако у току дана после ручка када су радници одмарали и превијали жуљеве и ране на рукама, један од радника је казао да му се у сну јавила нека Жена и заповедила да копају на десној страни камена, где је извор свеже воде. Чувши то, радници су се само насмејали своме младом другу. А он постиђен, вратио се своме послу. Када је завршио копање до краја дана, ударио је лопатом по камену са десне стране како му је било речено. Одатле је потекла свежа и чиста вода. Братија манастира и радници су разумели да су добили воду по заштити Пресвете Богородице, и до сада сви који долазе у манастир узимају ту воду са собом као благослов.

У време када је игуман манастира био отац Пелагије (19. век), разбојници су недалеко одатле, близу старога града Апокороса ухватили једнога човека из тог места и тражили новац за његов откуп. Он им је рекао да он нема новац, али да могу узети његовог коња. Он је такође напоменуо разбојницима да су и они хришћани и не би требали да буду као незнабошци, али они су се само насмејали над тим речима. Завезали су га за дрво са намером да га следећега дана нахране и легли су да спавају. Он је почео да моли Мајку Божију „Прусиотису“за избављење. На крају он је задремао и видео је у сну, како се пред њим појавила нека жена и рекла: „Устани, шта чекаш?“Он се пробудио и осетио је да су му руке некако одвезане. Тихо се исшуњао из разбојничког логора и побегао је у шуму. Следећега дана он је дошао у манастир и казао је о.Пелагију како га је Пресвета Богородица избавила из руку разбојника. Разбојнике су одмах почели да траже и кроз три дана су их похватали. И они су добили заслужену казну.

1810.гoдине управитељ Јањине Али Паша, који је чуо од својих поданика да га се плаше, послао је једног од својих војсковођа, Хасана Томарицаса, са четом војника коњаника да би похватали разбојнике, који су пљачкали та места и ослободоли од њих територију Стере, Еласа и Етолије. Овде је неко рекао Томарицасу да су становници манастира Прусоса снабдевали преступнике храном и помагали им да се крију од власти. Томарицас је не проверивши те гласине послао једног од својих људи са наредбом да испита те монахе, који су помагали преступнике намирницама са намером да их казни. Ако неким случајем одбију сарадњу, официр је запретио да ће манастир запалити и монахе подвргнути мучењу. Настојатељ манастира је са братијом одслужио свеноћну службу, молећи се за заступништво пред иконом Богородици. Нису још ни завршили молитву када је Томарацас, који се налазио недалеко напала грозница, и он се задихао од напада злог духа. Његови војници су завикали на турском: „Алах, Алах, ово је свето место које неће да се покори“, и пустили су овнове, које су изабрали из манастирског стада, да би их заклали и појели, и сами су отишли у своје место. После тог случаја никада више нису ометали становнике манастира.

Кимон Делигианис се сећа да када је имао четири или пет година, он се парализовао, и родитељи су га носили по лекарима, али без резултата, и дете им је на очима умирало. Његова баба се молила за њега пред иконом Богородице „Прусиотисе“. Сва породица после четрнаестодневног поста, отишла је у манастир заједно са дечаком. Старешина манастира над њим је прочитао молитву и његово тело помазао уљем из кандила, које је горело пред чудотворном иконом. Породици су дали једну собу за преноћиште у једној од келија на горњем спрату. Када је пао мрак у згради преко пута њих запалила се једна од келија. Родитељи и тетка болесног дечака, стојећи поред прозора, гледали су како она гори. И тада се дечак подигао и прошао кроз целу собу до прозора да би одатле видео пожар. Родитељи су се запрепастили и сву ноћ су благодарили Пресветој Богородици. Ујутру су довели Кимона игуману, који је одслужио благодарни молебан.

Године 1947. после немачке и италијанске окупације, у Грчкој је почео грађански рат и становници Карпенисе су оставили своје куће и постали избеглице. Манастир Прусос је био делимично спаљен, и будући да у манастиру није било ничега, братија га је напустила, узевши са собом чудотворну икону Мајке Божије „Прусиотисе“. Планина је опустела и у Прусосу није остало ни једне душе.

Године 1949. овде је пролазила велика ратна Девета дивизија грчке армије и војници су заједно са својим официрима хтели да виде манастир. То су били Македонци и они нису знали његову историју, али видевши спаљену цркву и келије, разумели су да је то свето место. Ушли су у цркву да би се помолили и тамо на крају пећине су запазили кандило, како светли као скупоцени камен пред иконостасом. Пред кандилом на коленима је била Монахиња. Нису могли да схвате како је Она могла да живи у тако забаченом месту, где је било немогуће наћи храну и уље за кандило. Они су је питали, како Она ту живи и Она је одговорила кратко и љубазно:“Ја овде живим више од две године. Мени хлеб ни друга јела нису потребна, довољно је то што кандило код Мене гори“. Официри и војници који су свратили у манастир још мало су тамо постојали, а потом су продужили свој пут за Навпактос. Међутим, на стајалиштима су свестрано испитивали оно што су видели у Прусосу – развалине, тајанствену жену, Њене необичне речи. Дошавши до места где су живели људи, војници су их почели испитивати о тој срушеној цркви, и њима су причали шта се десило у манастиру Богородице,који се налази у надежности Навпактоса. Пролазећи Навпактос, они су решили да сврате код Митрополита и да га замоле да им објасни оно што су видели. Митрополит се поводом тога присећао: „Ја сам им казао историју иконе „Прусиотиса“, која се већ две године налазила овде, у Навпактосу, у цркви светог Дионисија, где су они могли да оду и да се помоле пред њом. Што се тиче манастира, ја сам им казао да је манастир тамо био раније, али само мушки и никаква монахиња тамо никада није живела. Они су пошли у црквицу, где се налазила икона, и погледавши на њу, ужаснули су се, јер изображени лик на икони био је исти као лик монахиње коју су они видели у Прусосу. Њима је било јасно да су се они срели са самом Царицом Небеском. Пали су на колена благодарећи Мајци Божијој због тога што их је удостојила да буду сведоци Њеног старања за запуштену светињу“.

После десет година икону су вратили у пећинску црквицу. Манастир у част Успења Богородице је установљен. Сада тамо живе монаси, и сваке године манастир посећују хиљаде поклоника.