МОЛИТВА ПРЕД ИСПОВЕСТ
Чистећи своју савест на исповести, обавивши обавезно и предсмртнму исповест, спашћеш се Божјом помоћи. У време тешке болести у твојој предсмртној исповести треба исповедити све грехе од младости до последњег дана. Треба исповедати у предсмртној исповести све грехе, такође и оне који су већ раније били исповедани. Но да би наш покајник и на примеру видео како од прилике треба да изгледа његова исповест да би била плодотворна и спасоносна, навешћемо овде и један пример искрене исповести.
Пример Искрене Исповести Савременог Православног Хришћанина
Верујем у Господа Бога, но често у мени Господ није на првом месту због светске сујете, због привезаности за земаљско. Заборављам о краткоћи живота, о томе, да сам ја овде, на земљи на испитивању и да треба да се припремим и спремим за одговор пред Богом и за вечни живот. Примећујем у себи одсуство страха Божијега, бојазни од греха. Грешим често, непрестано, и то ме не узнемирава. Тешим се тиме, што сви тако живе. Немам суза покајања, нема муке покајне. Понекад се не молим, а када се молим то бива кратко, без пажње, расејано. У разним случајевима живота ретко прибегавам Богу с молитвом за помоћ, за уразумљење. У цркву не идем сваке недеље, сваког празника, без обзира што бих по здрављу могао ићи и других узрока нема који би ми ометали одлазак у цркву. На богослужење често закашњавам и стижем већ на средину богослужења. У цркви присуствујем а не молим се, лутам у мислима по разним предметима.
Ретко се кад молим за умрле сроднике, познанике. За живе такође, ретко се молим и ретко дајем имена у цркву за помињање. Тврд сам на прилоге за цркву и сиротињу. Дуго нисам примећивао у себи, а сада почињем да се присећам, премда и с немарношћу, да почињем придавати већи значај новцу, и то неприметно продире у моје срце и ја постајем тврдица чак и за добре циљеве. Мало придајем важности постовима и често их нарушавам, поготову среду и петак. Врло често осуђујем друге, чак их понекад клеветам, на себе се пак не жалим и себе увек оправдавам. Нетрпељив сам, тврдоглав, често се гневим, раздражујем се и у кући и на страни. Исмевам друге, па чак и старије. Лако се вређам и памтим увреде носим их у срцу своме, само хоћу да мени опрашатају, да се не срде на мене. Понекад говорим неистину или полуистину, лажем. Завист понекад продре у моје срце и појављује се злурадост.
Бивало је случајева, када сам директно или индиректно присвајао туђе (крао), овим или оним путем. Понекад сам се опијао. Пушим. Користим и дрогу. Нисам често посећивао болне, нисам помагао потребитима. Нечисте мисли и жеље продирале су у моје срце, прљале ме. (Осим мисли блудних, била су и дела блудна: онанија, блуд, прељуба, содомија). При првом искушењу готов сам био да поклизнем, и само Господ није допустио да то учиним. Жаљење, роптање на Бога, на људе, појављивало се понекад у тешким случајевима и сви су изгледали криви, само не ја (често псујем, па чак и највеће светиње. Говорим срамотне речи). Падао сам у униније, чамотињу, тугомору и приближавао се очајању. Само ме је Господ спасао од тако опасног стања душе. Сумње су се прикрадале у душу и нисам се борио са њима, нисам вапио ка Господу, да би их Господ развејао, уразумио ме; подавао им се и оправдавао њима моја нарушења захтева Мајке-Цркве.
Примећивао сам у себи жељу да се похвалим, да покажем себе с боље стране. Ко се критички или не благонаклоно односио према мени, сматрао сам га својим непријатељем и истом мером сам му враћао; ко ме је хвалио, ласкао ми, тога сам сматрао пријатељем и хвалио га. Егоизам је дубоко укорењен у мени и ја се бринем само о себи самом. Слабо бринем о својим домаћима, а никако о ближњима. У разним видовима појављује се у мени гордост, а смирења је тако мало. Упорност сматрам за чврстоћу карактера, заборављајући да је упорност последица скривене гордости. Лако нарушавам заповести Божије, идем на компромисе са злом и тако је у мени, мало борбе са самим собом, брижљиво избегавам ту борбу и идем по линији мањег отпора, премда ту појаву код других радо критикујем. На задобијању врлина означених у Блаженствима, не трудим се. Уопште мало радим на умножавању, таланта дарованог ми од Бога.
Удобност живота, угађање мојим греховним навикама привлачи ме, а то, да се царство Божије постиже трудом, борбом, плаши ме лењивог и спорог. Неуздржан у јелу и пићу, наслађивао сам се укусном храном, по лакомости до преједања и презасићености. Много времена сам проводио у пустим и празним разговорима, шалама, смеху, осуђивању, сплеткама. Биоскоп, позориште, телевизија, много ми узимају времеиа и учвршћују ме у греху.
Ценећи своје спокојство, мало, врло мало сам се бринуо за душу своје деце; нисам се борио са њиховим каприцима, нисам им уливао сазнање греха, неопходности страха Божијега. Са задовољством сам читао новине, пусте романе, књиге које изазивају сумњу; избегавао сам да читам религиозно моралну литературу. Откривам у себи неко нерасположење према духовним лицима, према њиховим поукама, призивима да се мисли о спасењу душе, да се иде уским путем. Често, и због њихове немарности према пастви. Широки пут ми је сладак и пријатан премда знам жалосни крај његов. Без праве љубави према Богу, према људима, живим као грешни егоиста и погинућу, ако ме Господ, Спаситељ мој, не спасе. Сав сам земаљски, сав грехован, премда душа моја и тежи Богу и тугује због мог ропства греху и ђаволу. Све земаљско мени је драго, мило, блиско и пријатно, а други свет, духовни, вечни живот, припремање за њега, блаженство праведних, мучење грешних мало утичу на моју душу, далеко су од мог срца и сазнања. У том односу у мени се примећује неко безосећање оно што се црквеним језиком назива окамењеним неосећањем.
Кајем се за све, свима праштам било на кога да сам љут или у завади и молим мога Спаситеља да ми опрости и подигне ме из блата где лежим, да ме очисти од нечистоте греховне и спаси ме. Искрено молим мог духовног оца да се помоли за мене да 6и ме Господ крепио у борби са мојим гресима, мојим страстима, пошто увек падам али увек се не дижем. Молим да се помолите за мене и разрешите ме од мојих грехова. Много сам и заборавио, погружен у таштину живота.
И тако, предајући у руке православном читаоцу ове душекорисне поуке Светог Златоуста упућене Теодору Палом, а намењене сваком Хришћанину, сваком грешнику, једна мисао и једна жеља испуњава моје срце: да их сваки читапац прими срцу онако како их је примио сам Теодор, и да у њему донесу овај плод које су њему донеле искрено, дубоко и потпуно покајање и са тим и кроз то - вечно спасење у Царству Оца и Сина и Светог Духа.
(Покајање радовање - Св.Јован Златоуст, стр. 13).
Молитва пред Свето Причешће
Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још вјерујем да је ово само пречисто Тело Твоје, и ова сама пречасна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја хотимична и нехотимична, учињена речју и делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се неосуђено причестим пречистим тајнама Твојим на отпуштање грехова и на живот вечни. Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као покајани разбојник исповедам Те: сети ме се Господе, у Царству Твоме. Да ми причешћивање Твојим Светим Тајнама, Господе, не буде на суд или осуду, него на исцељење душе и тела. Амин.
Молитва после Светог Причешћа
Твоје свето Тело, Господе Исусе Христе Боже наш, нека ми буде на живот вечни, и пречасна Крв Твоја на отпуштење грехова. Нека ми ово Причешће буде на радост, здравље и весеље; и на Твом страшном другом доласку удостоји ме грешника да станем с десне стране славе Твоје, заступништвом пречисте Матере Твоје и свих Светих твојих.