Суштина живота

Да би се правилно одговорило на питање "порекла живота", мора се најпре одговорити на питање: "Шта је живот по својој суштини?" 

За сада имамо три одговора на питање "суштине живота". Први одговор јесте виталистички, други је хилозоистички и трећи је редукционистички. Сваки од ових одговара на питање "суштине живота" одговара одређеном погледу на свет, тако да виталистички одговара, углавном, теистичком погледу на свет (има виталиста и еволуциониста). 

Хилозоистички одговара пантеистичком погледу на свет, а редукционистички одговара натуралистичком погледу на свет. 

По виталистичком одговору, живот је нематеријалне природе. Он је неки "плус" који је изнад материје, и који, уствари, ту материју чини живом. 

По хилозоистичком одговору, не постоји дистинкција између живог и мртвог, него је све живо, "и молекули дишу". Ту нема два света - мртав и жив, него "све је живо". 

А по редукционистичком схватању, живот представља високо организовану материју. 

Нико до сада није дефинисао "шта је живот". Једног биолога, који се бави науком о животу, да питате: "Шта је живот?", он би вам рекао: "Не знам." То је парадокс једне науке, да не може да дефинише основни објекат свог истраживања. 

Тешко је одговорити на питање: "Шта је живот по својој суштини?", зато ми говоримо о атрибутима живог, али никада не треба да заборавимо да су једно атрибути живог, а друго "шта живот по својој суштини јесте". 

Који би то били атрибути живог?

 

Први атрибут, који се обично наводи, јесте... 

1. метаболизам. Постоји стална размена материје између организма и спољашње средине. Зато се жива бића називају "отворени системи" код којих стално постоји проток материје и енергије. 

Дакле, живи системи су у стању да користе енергију из своје околине, и да је трансформишу. То својство означава способност живог система да одржава своју унутрашњу структуру и да се умножава на рачун околине. Овде долазимо у домен Другог закона термодинамике који говори о ентропији. Сваки процес у универзуму тежи ка што већој ентропији - што већем нереду, односно да степен слободе, неуређености, буде максималан. Почевши од бактерија, па до човека, сваки организам, ако је наравно жив, пркоси Другом закону термодинамике, јер поседује и одржава високу организованост своје структуре. То постижу тако што уносе молекуле са вишом енергијом, коју у извесном степену (ипак више него машине које је човек направио) искоришћавају за одржавање, а у спољну средину враћају молекуле који су простији и имају мању уређеност од унетих. 

Али, редукционисти ће да кажу: "Па и једна свећа има метаболизам - узима кисеоник, а одаје угљен-диоксид." Али, свећа мења своје стање. Битна је разлика у томе да се живи систем чува разменом са спољном средином, а неживи систем, ако му се споља доведе енергија, он се деструктуира, распада. То за неживи систем значи крај. Ова битна разлика је заснована на томе, сто су жива бића (и то је друга карактеристика)... 

2. високо организована и комплексна, где сваки део има своју намену или функцију, чега нема у неживом свету. Да није тога, живи системи не би могли да извлаче енергију из околине. Трећа карактеристика јесте: 

3. "раст изнутра". Није довољно само рећи "раст", него "раст изнутра". Морамо бити врло прецизни. Жива бића расту изнутра. Раст срећемо и у неживој природи (раст кристала, раст грудве снега...), али тај раст је спољашњи. Четврта кактеристика живих бића јесте: 

4. очување индивидуалности. Упркос сталној размени материје и енергије са средином, упркос катаболизму и анаболизму, разградњи и изградњи, унутрашњем расту, жива бића остају идентична сама са собом. Она нису иста таква по облику, али су иста та. 

Човек, за седам година измења целокупни свој састав. Тако неки питају: "Да ли ће Бог морати да покупи све наше атоме када нас буде поново стварао?" Значи, ако неко има 23 године, измењао је свој целокупни састав више од 3 пута, а остао је та иста личност. Он није исти такав, али је исти тај. 

Ми смо такви захваљујући генетичкој информацији коју смо добили од својих родитеља. Регенерација, реобнова, процес изградње, увек се дешава по истом плану. Није важно да ли ми аминокиселине добијамо из проје или из бечких шницли. Они се најпре разграђују у аминокиселине, и увек се прво стварају специфични протеини, због сталности генетичке информације коју ми носимо. Следећа карактеристика живих бића јесте: 

5. осетљивост. Постоје различити нивои осетљивости. 

Биљке јесу живе, али оне немају дах живота. Ово је врло занимљиво. Када се у биологији посматра живот биљака, живот бактерија, живот протозоа, то је сасвим другачији живот него живот животиња. Ми знамо, на основу Библије, да животиње имају дах животни. За животиње се то спомиње у 1.Мојсијевој 7,22, а за човека у 2,7. А да и животиње јесу душе, имате у 1.Мојсијевој 1,24. Животиње имају неки другачији живот од биљака, на вишем ступњу.