Савремена хипотеза абиогенезе

Савремени биолози, обично, одају сваку част Пастеру и његовим експериментима, али тврде да је живот настао абиогеним путем. Они кажу да је Пастер само доказао да живот не може да настане одједном "ад хок", значи скоковито, одједном, и у савременим условима, али из његових експеримената ни најмање не следи да живот не може да настане постепено, полагано. Дакле, не може одједном, да ви имате мртво, па живо, него имате мртво, па органско, па живо у околностима које су биле сасвим другачије него што су ове наше сада на планети Земљи.

Значи, шта се претпоставља? Претпоставља се да су услови били другачији, и да је живот могао да настане на један, релативно, постепен начин. И тај процес, постепеног настанка живота, назива се "биохемијска еволуција". Значи, слично као што код Дарвина имамо постепен настанак нових врста, тако је по биохемијској еволуцији, постепено од неживог настало живо.

У настанку свемира прво су се формирали атоми, затим молекули, онда сложена органска једињења, међу којима су и основни градивни блокови живота нуклеотиди, који граде ДНК и РНК, као и аминокиселине, као саставни елементи протеина.

Највећи заговорници ове хипотезе били су Александар Опарин (теорија коацервата) и Холдајн. Један је Енглез, а други је Рус. Али, главни експеримент који се наводи као доказ ове хипотезе извршио је Стенли Милер 1953.године.

Шта је он урадио? Он је конструисао једну апаратуру. (Слика 1)

Слика 1

Имамо једну посуду са водом која се загрева. Водена пара испарава, прелази у следећи део апаратуре, са стране се кроз вентил убацују гасови: водоних, амонијак и метан, мешају се са воденом паром, и прелазе у проширени део апаратуре. Овде се врше електрична пражњења, затим се растављају продукти и прелазе у део који се налива "хладни трап" који је испуњен течношћу, и ту се хватају добијена органска једињења.

Када је Стенли Милер анализирао добијене продукте, утврдио је да је добио огронму количину катрана, и у траговима присутне одређене органске компоненте, међу којима су биле и аминокиселине.

Углавном, овим и сличним експериментима је добијено 17 од 20 есенцијалних аминокиселина. Поред тога, добијени су нуклеозиди (још нико није успео да синтетише нуклеотиде). Нуклеозиди су нуклеотиди без придружене фосфорне киселине. И ово се узима као поуздан доказ да је живот настао абиогеним путем. Неупућени људи кад чују да је у лабораторији синтетисана аминокиселина, они мисле да је направљен живи систем и да је то готов доказ да је живот на Земљи настао спонтано. (То би, отприлике, било слично као кад би неко направио једну циглу, па на основу тога тврдио да је "Београђанка" сама од себе настала).

Да ли је Милеров експеримент доказ абиогеног порекла живота путем биохемијске еволуције? Ако је потребно истицати, а изгледа да јесте, да Милерови експерименти нешто доказују, онда треба рећи да они доказују само то, да под наведеним условима, уз садејство биохемичара, могу се добити одређене органске (не живе) молекуле.

Поред тога, они нам говоре да је оправдано веровати, надати се и тврдити да ће се под истим условима добијање поновити. Не види се какве то стварне, реалне доказне снаге има у смислу, да се биогенеза заиста десила, да су услови праатмосфере онакви какве треба гледати у светлу Милерових експеримената.

Дакле, Стенли Милер и други биохемичари који су радили сличне експерименте, су само доказали да се у оваквим експериментима добијају органска једињења. Ништа више и ништа мање. Тим експериментима ни најмање није доказано да је на планети Земљи постојала оваква редуктивна атмосфера.

Овде није било кисеоника. Сви биохемичари полазе од тога да на планети Земљи није било кисеоника, јер чим постоји кисеоник сва органска једињења се оксидују. Само редуктивна једињења могу заједно да ступају у хемијске реакције. Чим се оксидује, више не може.

Дакле, каква је била првобитна атмосфера? (Пре свега, ми и не знамо да ли је и било те првобитне атмосфере, али слозимо се за тренутак са овом хипотезом.) Па, првобитна атмосфера би требало да буде редуктивног карактера. И стварно, у свим еволуционистичким цасописима се износи тај захтев. Дакле, еволуционистима треба редуктивна атмосфера, то значи - и била је таква. А где је доказ? Па то што смо ми овде, то што постоји живот свуда око нас. Читаћемо касније изјаву једног еволуционисте, стручњака за ову област - Џорџа Валда.

Оно што је сигурно јесте, да оваквим експериментима ни на који начин није доказано да је атмосфера била таква, и да су настајала органска једињења, а камоли да је из тих органских једињења настао живот.

Дакле, ово само доказује да под одређеним лабораторијским условима, уз садејство хемичара или биохемичара који конструише апаратуру и припрема услове, могу да настану органска једињења. Ништа више.

Највероватније да је примордијална атмосфера морала да има кисеоник. Јер, ако је било водене паре, велика мера фотолизе, под деловањем УВ зрачења из космоса, је морала да цепа воду на водоник и кисеоник. Дакле, висока мера фотолизе већ рано, у претпостављеној историји Земље је морала да створи велику количину кисеоника. И тиме је са абиогенезом завршено. Поред тога, фотолизом би се разградио толико битни амонијак. Најзад, ми знамо да у првобитним стенама налазимо гвозђеве оксиде, што је један геолошки доказ да је првобитна Земљина кора имала кисеоник. Јер, нема гвозђевих оксида без кисеоника.

Један научник каже: "Са кисеоником не може да настане живот, зато што би дошло до брзе оксидације органских молекула. А ако није било кисеоника, онда би те новонастале органске компоненте разградило УВ зрачење." Јер, нема озона, који штити од УВ зрачења, без кисеоника. Не може се замислити озонски омотач ако нема кисеоника. Озон је О3.

По еволуционој тврдњи, озон је настао тек онда кад су настали аутотрофни организми који су ослобађали кисеоник.

Поред тога, агенси који делују (ова електрична пражњења су требала да имитирају громове и муње) и уцествују у креирању органских компоненти, су много ефикаснији у њиховој разградњи. Лако је нама да добијемо органске компоненте кад ставимо хладни трап. Међутим, нема биохемичара на првобитној планети Земљи који би новонастале компоненте издвајао.

Лако је кад ми несто правимо у лабораторији, али не смемо своју лабораторију да пројектујемо на свет, и да замишљамо да је тако било у реалном свету.

Дакле, код ових експеримената истраживачи постављају хладни трап (клопку) којим настале производе одвајају од извора енергије, што је сасвим разумљиво за један "хемијски" експеримент, али се резултати не смеју никако екстраполирати на ванлабораторијске услове, а поготово не на младу Земљу.

Поред тога, и ако прихватимо да су настале органске компоненте, питање је како су оне могле да се не хидролизују, ако су биле у води. Заиста, ако се и десило немогуће, да су настала сложенија органска једињења (полимери), они би због сувишка воде усвојили молекул воде (за сваку везу) и тако се разградили, односно хидролизовали.

Предложена су различита виђења како би проблем био заобиђен. Тако су неки еволуционисти предложили да је дошло до залеђавања. То је мало чудно. Неки кажу да је Земља била усијана, неки да је дошло до залеђавања. "Каква нам треба Земља, таква је била."

Али, и да прихватимо да је дошло до залеђавања, онда су сви даљи процеси блокирани. Јесу сачуване органске компоненте, али сви даљи процеси су блокирани и не може да дође до полимеризације, до усложњавања, до изградње макромолекула, виших молекула. Заиста, ако је температура тада била толико ниска, како су могле да теку даље реакције у претпостављеној абиогенези? Зато други еволуционисти предлажу нешто супротно. Претпоставља се да је дошло до концентрације ових органских молекула у пределима где је било мало воде - у лагунама близу вулкана. Полимери би, према овом виђењу, настајали на површини усијане лаве, где нема воде и где је хидролиза, дакле, спречена.

Али, ни та претпоставка не функционише, из простог разлога што би новонастали продукти били разорени топлотом, денатурисани, то јест, били би неповратно деформисани и непогодни за живот.

А то концентровање би истовремено концентровало и друге састојке неорганске природе, који су небитни за даље токове биохемијске еволуције.

У најновијем уџбенику еволуције овако пише: "Можете претпоставити да је у првобитном океану концентрација натријум-хлорида била 10 пута мања од садашње вредности, а свих аминокиселина око 200 милионитих делова грама по литри, онда би однос натријум-хлорида и молекула аминокиселина био 10.000 : 1."

Значи, 10 хиљада пута је чешћи сусрет између молекула натријум-хлорида и неке молекуле аминокиселине." То је само натријум-хлорид, а где су други?

У Милеровом експерименту је настајало много катрана, онога што уопште није битно за настанак зивота, а минорне количине аминокиселина. Само захваљујући префињеној апаратури могла се детектовати та минорна количина "пожељних" молекула. А остало су били катран, смола. и др. И кад је ситуација таква у експерименту који планира човек, колико би још горе било у природи.

Поред тога, у оваквим експериментима настају и Л и Д форме. А само Л облици аминокиселина даље учествују у изградњи. Немате протеине који имају Д облике аминокиселина. А овде су настали и једни и други. Како је дошло до селекције? Који су ти фактори околине могли да фаворизују "Л-зивот"? Нико на ово питање није дао задовољавајући одговор, него се по ко зна који пут понавља таутолоска мисао: "Пошто је данас присутан "леворотирајући живот", он је адаптабилнији. Према томе, природна селекција је овај живот фаворизовала."

У еволуционизму има више скоро таутолоских објашњења, а и доста вртења у кругу. На пример, ми се позивамо на одређене чињенице у корист еволуционе теорије, а исто тако се позивамо на ову теорију у корист те или неке друге "чињенице". Типичан пример су Хекелов закон, рудименти, молекуларни фосили... итд.

И на крају, ово је сада виталистички приговор, ова би хипотеза, евентуално објаснила, како настају органска једињења. Знате шта виталисти кажу? "То што ви причате то нема благе везе са биологијом. То треба предавати на катедри за органску хемију. То само објашњава како у одређеним експерименталним условима могу да настану органска једињења. А једно су органска једињења, а друго су зива бића. Ми можемо да прихватимо како може да настане у експерименталним условима органско једињење, али велика је разлика, велики је расцеп између органског и живог."

Дакле, за виталисте у свему овоме постоји принципијелна грешка. Живот се по "абиогенетичарима" схвата као резултанта високо организоване материје. По виталистима живот није то. Зато за њих ови експерименти не спадају у биологију, не треба их ни спомињати у контексту биолошких садржаја, већ припадају обичној органској хемији. Заиста, ако је живот нематеријалне суштине, онда су ови експерименти логички и научно ирелевантни за биологију и настанак живота.

Зашто се међу еволуционистима прихватају ове атеистичке хипотезе? Да разлози нису само научне природе, видећемо из неколико цитата.

Рецимо, Негели каже овако: "Порицати архигонију (то је једна од абиогенетских хипотеза) значи признати чудо." Значи, ако нећете да прихватите чудо, морате да прихватите архигонијум.

Хекел, познати еволуциониста казе овако: "Ако не примите теорију да је живот настао из мртве материје, онда у овој првој тачки еволуционе теорије морате прибећи чуду." Значи, на исти начин.

Пазите даље, шта каже Карл Фогт: "Морамо допустити да је живот настао из мртве материје да бисмо тако избацили Створитеља." Зашто морамо? Морали би кад би то била доказана ствар. Тада би то био интелектуално поштен став. Међутим, ми пред собом имамо само једну произвољну хипотезу. Али, то је појединим еволуционистима довољно, јер они морају да признају абиогенезу да би избацили Створитеља. Заиста академски!

Вирхоф казе: "Ако нећу да прихватим Створитеља, морам реци да је живот настао из мртве материје."

Најзад, обећани Џорџ Валд: "Спонтана генерација живих организама је немогућа. Међутим, ми смо овде - ја верујем, као резултат спонтане генерације." Дакле, бити овде, то је по Џорџу Валду немогуће, јер смо ми по њему настали спонтаном генерацијом која је немогућа. Али он наглашава то: "Ми смо овде", што изгледа треба да нас увери да абиогенеза и није тако немогућа.

Дакле, видите, апсолутно се не допуста могућност да Бог постоји. Према томе, еволуција је само нешто о чему причају еволуционисти. Она је насушна потреба атеиста. И заиста, многи еволуционисти су експлицитно прво атеисти, па онда еволуционисти.