Хипотеза абиогенезе и Пастеров закон

Све теме у биологији могу се поделити под два велика наслова: 1. Савремене теме и 2. Историјске теме. Савремене теме су оне које обрађују "савремена биолошка питања", што не значи да она некада нису постојала. То су теме као што су: како функционише жива ћелија, како се преноси одређена наследна особина са родитеља на потомке, како се врши инервација појединог мишића, како се преноси аксијални потенцијал са нерва на мишић, итд.

Историјске теме подразумевају питања и одговоре у вези са настанком живота, настанком биолошких врста и човека. И човек је биолошка врста, али ми њега, ето тако, мало одвојимо. Еволуционисти све то ставе у исти кош. Тако имате "Упоредну физиологију животиња", где подразумевате и човека. И тако се провлачи теза да је и човек животиња.

Дакле, питање "порекла живота" спада у историјска питања.

Прва хипотеза која је говорила да живо може да настане од неживог била је такозвана "хипотеза саморађања". Она датира још од Аристотела, који је, видећи да жива бића излазе из бара и муља, погрешно закључио да она тамо и настају.

Касније, поводећи се за ауторитетом Аристотела, што је нарочито било развијено у средњем веку (Августин је обожавао Платона, и он је увукао Платона у Хришћанство), појавио се Тома Аквински који је "покрстио" Аристотела, па је онда "покрстио" и његову филозофију.

У то време се веровало да у природи постоји животна сила или животни принцип "вис виталис", која је потребна да оживи неку твар. Дакле, нека хранљива подлога служи као супстрат, а "вис виталис" делује на ту подлогу, на тај супстрат, и оживљава га, те тако настају разнородна жива бића.

Постојали су чак и рецепти како произвести муве, зоље, ... На пример, потребно је да једног младог бика убијете једним ударцем у чело, да га сахраните у земљу да му само рогови вире, и после неколико недеља треба да дођете, да отсечете рогове и излетеће муве.

Тако се веровало да мишеви настају од прљавог рубља, жита, да лавови настају од пустињског камења... Нама је тешко да разумемо те људе који су живели у та времена. А главни научници су тада били теолози који су седели у својим кабинетима, и писали о крви и месу, а нису видели ни крв ни месо.

Први који је уздрмао ову теорију био је Франческо Реди. У тадашње време људи су били енциклопедисти. Могли су да држе целокупно тадашње знање, могли су да буду експерти у разним пољима, јер наука није била толико развијена. Данас имамо екстремну специјализацију.

Да се вратимо теми. Францеско Реди је био енциклопедијски ум - лекар, природњак, а бавио се и књижевношћу, па је читајући "Илијаду и Одисеју" запазио како Ахилеј жели да његов пријатељ Петрокло буде брзо покопан, да муве не би загадиле његове ране. Онда се Франческо Реди запитао: "Могуће је да су ти Грци имали боље поимање о природи и ономе што се дешава у природи, него ми људи средњег века."

Онда је он направио један експеримент (све су ово архаични експерименти, можда је нама тешко и да разумемо у шта су све људи веровали), тако да је узео две посуде у које је ставио месо, а једну од тих посуда је покрио стакленим звоном. И после извесног времена, он је приметио да су се у посуди коју није покрио стакленим звоном појавили најпре црви, а потом и инсекти, а у овој другој посуди се није појавио ни један инсект. 

И онда је он дао једно паметно образложење, да су се инсекти развили из јаја које су положили инсекти који су слетали на месо. 

Међутим, представници теорије "вис виталис" су рекли да експеримент Франческа Редија не само да не побија ову теорију "вис виталис", него је чак и доказује. Како то? "Па ти, једноставно, покривши стакленим звоном ово парче меса, ниси дозволио да продре вис виталис из природе, и да се добију жива бића." Слично је и у данашњој науци. Ви можете да направите такав експеримент, да мислите да сте нешто доказали, и онда се испостави да нисте доказали, него чак да може да буде аргумент за супротну страну, за супротну тврдњу.

Дакле, они су тврдили да није могла да продре вис виталис, и зато он није могао да добије ново живо биће. Шта је онда Франческо Реди урадио? Он је онда узео исто тако два комада меса, и онда је један покрио велом од газе, а други је оставио отвореним. Зашто са велом од газе? Да би, ако стварно делује вис виталис, могла да продре кроз ту газу и да оживи ову мртву твар. И опет је резултат био исти, из чега он недвосмислено закључује да нова жива бића настају само из предходно постојећих живих бића. И ми бисмо рекли: "Ту је проблем био решен."

И изгледало је да је Франческо Реди победио. Али некако, у то време се деси, Антон Ван Левенхук открије микроскоп, и онда се човековом оку појави дотад невиђени свет, неслућени свет микроорганизама који се не виде голим оком. И онда су присталице хипотезе "вис виталис" рекле: "Добро, ако је Реди показао да се не могу развити инсекти, ниоткуда не следи да се не могу развити микроорганизми, за које Францеско Реди чак није ни знао. Поред тога, ови микроорганизми се не размножавају јајима, него простом деобом."

Онда је један научник, језуита, ирски свештеник Нидхем, извео следећи експеримент: Узео је једну боцу и у њу ставио хранљиву подлогу, супстрат, и онда је кувао овај супстрат, али није дозволио да дуго ври. И, када је из боце извукао део садржаја и погледао под микроскопом, видео је велики број микроорганизама. И, он је закључио да су они настали услед деловања "вис виталис".

Шта мислите, да ли је "вис виталис" атеистичка или теистичка хипотеза? Атеистичка. Јер, "вис виталис" је животни принцип који инхерентно постоји у природи. Дакле, није нешто што излази из оквира природе. Ово је важно. То је, у суштини, материјалистичка, углавном атеистичка хипотеза.

И онда су Нидхем и француски материјалистички филозоф Бифон направили теорију о "вегетативној снази природе". Значи, "природа има вегетативну снагу да оживљава оно што је мртво". А Нидхем је своје "откриће" објавио под звучним насловом: "Нова микроскопска открића". Дакле, природа сама по себи има вегетативну снагу којом може од мртве материје створити, произвести, жива бића.

Ево видите, то је ипак материјалистичка хипотеза. У ствари, ово више није хипотеза, ово је сад теорија, зато што уза себе има експериментални доказ. И овај експеримент се сматрао као круцијални, који је доказује. Дакле, нема више потребе да постоји неко биће у универзуму које нама даје живот, него постоји конкретни експеримент који доказује да живо може да настане из мртвог. И људи 18.века, који су радо порицали вишу Божју силу, оберучке су прихватили ову могућност за коју је говорио експеримент.

Међутим, са друге стране су постојали људи који су сматрали да уопште не постоји спонтано настајање живих бића, и желели су то да докажу. Један од њих је био Франческо Реди, он је нападао старе тврдње. После појаве нових тврдњи Нидхема и Бифона, са много већом научном озбиљношћу радио је Лазаро Спаланцани (италијански свештеник). У то време су се, углавном, свештеници бавили науком. Он је извршио негде око 1.000 експеримената. Сви они могу да се групишу у три основна.

Он је узео три боце и ставио у њих супстрат (овчију чорбу или неки хранљиви супстрат).(Слика 1) Два боце је затопио (херметицки затворио), а на трећу је само ставио чеп. Прву затопљену боцу је загревао неколико минута, другу затопљену је загревао више од једног часа, а трећу незатопљену је загревао такође више од једног часа. Значи, постоје две затопљене боце у које не може да продре вис виталис, ако постоји. И постоји једна трећа, која није затопљена, и у коју може евентуално, ако постоји, да продре вис виталис. Све је ово мртво за сада.

Слика 1

Када је погледао под микроскопом, у супстрату из боце која је била затопљена и загревана неколико минута, видео је микроорганизме. Знаци, овде није могла да продре вис виталис, а ипак је добио микроорганизме. Из овога је он правилно закључио, да су они већ били ту и да су преживели повишену температуру којој су били изложени само неколико минута.

Када је из ове друге затопљене боце, која је дуго загревана, узео део материјала и ставио под микроскоп, није видео ништа. И кад је узео материјал из незатопљене боце, која је такође дуго кувана, и ставио под микроскоп, опет је видео микроорганизме.

Из тога је он сасвим правилно закључио, да једноставно у Нидхемовом случају, он није дозволио да микроорганизми који су већ постојали у супстрату буду убијени, јер Нидхем није дао да супстрат заври, и зато није побио организме који су већ били ту. Иако их је било мало, они су ипак били ту. То је значи живо, постоје живи организни који су се размножили и дали нова жива бића. А у незатопљену боцу коју је кувао дуго, он је једноставно тврдио да су микроорганизми продрли споља. Дакле, Лазаро Спаланцани је извео експерименте који су силно сведочили против Нидхемове теорије.

Међутим, људи који су ипак веровали да постоји вегетативна снага природе, да природа може да оживљава, они су рекли да експерименти Лазара Спаланцанија нису коректни. Зашто? Зато што је он предуго загревао хранљиве подлоге, па је тиме и исушивао ваздух који је био у боци, и тако уништио вис виталис. Значи, унутра је био ваздух у којем се налази вис виталис, и он га је превише исушио, и зато није могао да добије нове организме.

У случају кратко загреване боце "вис виталис је остао у свом потентном стању јер ваздух није био довољно исушен, и вис виталис је оживео неживу твар".

У трећој посуди, иако је био исушен ваздух, услед дугог загревања могла су да се појаве жива бића, зато што је кроз плутани чеп могао да продре нови ваздух, и са њим вис виталис. Видећемо да је ово "исушивање" ваздуха било гранична тачка у доказивању.

И, морао је неки добар експеримент да се смисли да би се коначно оборила ова хипотеза "вис виталис". Знате, у многим стварима имате аргументе, али тешко је доћи до коначног доказа. Аргумент је нешто што помаже једнима, а одмаже другима.

Лазаро Спаланцани је умро и није успео да убеди противнике да је он у праву. Није успео да смисли такав експеримент којим би недвосмислено показао да је он у праву.

Коначни доказ против ове хипотезе дао је чувени Луј Пастер. Он је био заиста велики човек. Он је радио на вирусу беснила, кад се није знало много о вирусима. И, он је победио беснило. Он је био врло религиозан. Он је веровао да Бог постоји, и инспририсао се тиме како се Исус Христос жртвовао за свет. Он је веровао да постоји Биће у свемиру, да постоји Биће које даје живот, и он је желео да докаже да природа не може да оживи мртву твар. У том циљу је смислио један експеримент који је у суштини генијалан, генијалан по идеји. (Слика 2) (По апаратури и техници, са данашњег становишта, такође архаичан).

Слика 2

Шта је он урадио? Пошто је гранична тачка била исушивање ваздуха, он је направио једну боцу која је имала извучен грлић у облику лабудовог врата. Све је скоро исто као и код Спаланцанија, боца са раствором, али је Луј Пастер направио такву посуду, чији је грлић извукао у облику слова "С" или лабудовог врата. Унутар боце је ставио стерилну подлогу, и оставио је да стоји отворена.

И сада, ако стварно постоји "вис виталис", јер нема никаквог исушивања ваздуха (то је била та "гранична ствар"), она може да уђе. Никада се нису појавили микроорганизми. Јер, бактерије могу да упадну у грлиц, али не могу да уђу у супстрат јер немају крила да полете и уђу у њега.

А када је нагнуо суд да супстрат уђе у грлић (Слика 3) и вратио назад, добио је појаву микроорганизама. И, Пастеровим експериментима није нико више имао шта да приговори. И коначно је пала та атеистичка хипотеза саморађања.

Слика 3 

Значи, постојало је нешто што је било гранично, што је требало утврдити, и Луј Пастер је успео, дефинитивно, једним елегантним огледом, да докаже да живо потиче само од живог. И на темељу његових експеримената потиче она чувена изрека на латинском: "Омне виво еx виво", што значи: "Живо само од живог."

И, сад су то теолози лепо искористили. Кад је Пастер то доказао, теолози су рекли: "Пастеру, хвала ти!", и онда је почела филозофска надградња: Ако је тачно да све живо потиче само од живог, а низ живих бића није бесконачан, онда неминовно следи да постоји живо биће које има "живот по себи", непозајмљени живот и које може да даје живот другоме. Из Пастеровог закона, апологете 19.века су сасвим лако отпутовали до једног Бића којег Библија назива Богом, које има живот по себи. Дакле, које нема позајмљени живот, него има живот "по себи", и оно може да даје живот другоме.

Да ли, заиста, такав закључак неминовно следи из онога сто је Пастер доказао? Зар мора баш такав закључак да се изведе? Ако је тачно оно што је Пастер утврдио, да живо настаје само од живог, и ако низ живих бића није бесконачан, ви ћете сами осетити да мора постојати једно биће које даје живот, иначе не би било живих бића. Међутим, постоје неки људи који, отприлике, овако мудрују: "Ево, ја сам живо биће. Мој непосредни биолошки узрок, мене као живог бића, јесу моји родитељи. Биолошки узрок мојих родитеља јесу њихови родитељи, и тако редом, па кад дођемо до последњег члана, овде, на планети Земљи, можемо да се преселимо у свемир.

Дакле, главни проблем овде јесте: "Да ли је низ живих бића коначан или бесконачан?" Ако је низ живих бића бесконачан, онда је јасно да ми не долазимо до првог узрока. "Јесте, важи Пастеров закон, али низ живих бића је бесконачан. Ја сам настао од својих родитеља, моји родитељи од својих родитеља, и тако редом..." То се зове бесконачни низ, "регрессус ин инфинитум", или "бежање у бесконачност", да не би признали да постоји једно биће које има живот по себи. Али, да ли је низ коначан или бесконачан?

Када ми размишљамо о каузалном низу или каузалном нексусу, има једна омашка која се често прави. Ево, рецимо, један каузални нексус: Имамо догађај А који има свој адекватни узрок. Рецимо, саобраћајна несрећа коју је изазвала нека госпођа. Непажња је узрок несреће. Али, овде имамо као последицу непажњу. Шта је узрок непажње? Зубобоља. А шта је узрок зубобоље? Некоришћење пасте за зубе. А зашто не користи пасту за зубе? Неразвијене навике. А зашто неразвијене навике? Лоше васпитање. А зашто лоше васпитање? Лоши родитељи. А зашто су родитељи такви? ... То се назива каузални низ или каузални нексус.

Е сада, кад погледамо жива бића. Једно живо биће има свој узрок у својим родитељима, они у својим, и тако редом, постоји тај биолошки узрочни низ. Оно што је карактеристично јесте то, да обично наша мисао о узрочности се не поклапа са самим фактом узрочности. Јер, узрочност иде са оца на сина.

Дакле, оно што је врло важно сада да запазимо јесте то, да моја мисао о узрочности иде у назад, а факат узрочности, чињеница узрочности иде у напред. Зато ми можемо да бежимо у бесконачност, јер се наша мисао о узрочности не поклапа са самом чињеницом узрочности.

Ако ми хоћемо да се наша мисао поклапа са смером узрочности, просто је немогуће да ми одемо у бесконачни низ. Јер, ми морамо однекле почети, морамо почети одбројавање од неког. Јер замислите, како да отпочнемо бројање из бесконачности? Ако добројимо до себе - нисмо добро почели. Просто је немогуће да почнемо бројање из бесконачности.

Дакле, ако ја хоћу да се моја мисао узрочности поклапа са стварном чињеницом, ја не могу да почнем из бесконачности, јер то је противречно, никада не би добројао до себе. Ви ако почнете из бесконачности, ви не можете да добројите до себе. Ако успете да добројите до себе, нисте почели из бесконачности, почели сте од првог узрока.

Друга ствар која је врло значајна јесте, да је низ само потенцијално бесконачан. Сваки низ је само потенцијално бесконачан, и његова потенцијална бесконачност се састоји у томе, да ми можемо, у сваком тренутку, само фиктивно да му додајемо одређене чланове. Али, он је увек докрајчен.

Дакле, низ може бити само потенцијално бесконачан - ако ја у својој глави додајем неке фиктивне чланове, и то потенцијално. Да ја седнем па да маштам. Међутим, ми нисмо позвани на маштање, већ да видимо шта је актуално, стварно. Актуално, конкретно, низ је докрајчен са мном, а свима нама апсурдна је мисао да постоји крај који нема почетак.

Рецимо, ако ја гледам биолошки низ узрока мог бића, тај ланац је сигурно докрајчен мојим бићем. Јер видите, лако је замислити почетак без краја. Значи, несто је настало и траје. Али, како да замислимо крај без почетка. Такав низ је апсурдан. Покушајте у вашем мозгу. Можете само да растужите свој мозак, да добијете пликове на мозгу. Ако неко смисли крај без почетка, крај неког низа који нема почетак, то је једноставно немогуће.

То је апсурдна мисао, да постоји крај једног низа који нема почетак. Не постоји крај нечега што нема почетак. То не може да се замисли. Али је зато сасвим логично, да постоји почетак који има крај, а може бити и почетак који нема краја. То се може и замислити и остварити. Сасвим лако можемо да замислимо да нешто сада настаје и да не мора да има свој крај. Тако и Библија тврди, да Бог ствара у једном тренутку, и то је намењено вечности. То је врло лако замислити, али замислити крај без почетка, то је апсурдна мисао. Зато кад ви кажете да Пастеров закон важи, да све живо настаје од живог, а видимо да низ живих бића, конкретно, не може бити бесконачан, то аутоматски значи да мора постојати једно биће које има непозајмљени живот, него које има живот по себи. Такво биће јесте само Божанско биће. Ово је слично оном аргументу постојања Бога на основу закона каузалности.

Дакле, тако су аргументисали теолози. Постоји и једна симпатична анегдота о возу, као добра илустрација овога. Врло занимљива анегдота. Она говори о томе, како су у композицији једног воза, у задњем вагону тог воза, седели један ватрени атеиста и један религиозни човек који је волео то што Бог постоји. И сада, они разговарају тако о различитим темама, и овај религиозни човек стално покушава овог атеисту на неки начин да увери или да му барем провуче кроз главу, да то није баш тако како они, атеисти, верују да јесте. Значи, постоје две вере: атеистичка и теистичка.

И сад они причају, причају о много чему. Наравно, и ватрени атеиста хоће некако да протури своју идеју овом теисти. А теиста му каже: "Па, мора постојати Бог као први узрок." А атеиста каже: "Не мора, низ узрока може бити бесконачан." Онда теиста поставља овом атеисти врло озбиљно питање, чију озбиљност атеиста у првом моменту и не осећа: "Шта ти мислиш, да ли овај воз којим ми путујемо има локомотиву?"

И сада анегдота каже како атеиста, доследно свом материјалистичком ставу, одговара: "Кретање воза можемо да објаснимо и на други начин. (Ово је сад атеистичко објашњење.) Ми се налазимо у задњем вагону и крећемо се захваљујући томе, што наш задњи вагон вуче вагон испред њега. Овај испред њега вуче следећи, и тако редом, и ја могу да замислим да се ми крећемо тако што наш воз има бесконачан број вагона, и у ствари, нема локомотиве."

То је атеистички начин мишљења, да никако не дођете до Божанског бића, него ви направите бесконачан низ вагона.

А шта каже теиста на то? Теиста на то одговара: "Ја разумем да то проистиче из вашег материјалистичког убеђења, али молим вас, иако је ова наша композиција врло дугачка, иако ми не видимо локомотиву, ми можемо да замислимо бесконачно дугу композицију само у случају да она стоји. Чим се креће, то значи да има локомотиву. Што дужа композиција, то јача локомотива."

Даље теиста додаје: "Погрешно је то, што твоја мисао о узрочности опет путује у контра правцу - иде од нас, од ефекта ка узроку, а сам факат узрочности иде супротно, од узрока ка ефекту. Ако хоћемо да нам се правац мисли подудара са фактичким правцем узрочности, онда бројање морамо почети од локомотиве према нашем вагону. У том случају, локомотиву не смемо замишљати бесконачно далеко, то јест, не смемо порицати њено постојање и дејство, јер би значило да се и наш вагон не креће, као ни цела композиција. Ми можемо да замислимо бесконачну композицију која стоји. Чим се креће, мора да има локомотиву. Што дужа композиција, то јача локомотива."

Исто је тако и са Пастеровим законом. Ако је тачно да живо биће настаје само од живог бића, ми морамо имати локомотиву која вуче, ми морамо имати биће које даје живот, које има живот само по себи. Локомотива не дугује своје кретање никоме. Она сама у себи има могућност да се креће и може да вуче. Она је "самобитно биће", тако да кажемо.

Дакле, ако је аксиом да "све живо настаје од живог", онда чим ви видите једно живо биће које није вечно, а видели смо да низ живих бића не може бити бесконачан, из тога ми сасвим солидно изводимо аргумент, да мора постојати биће које има живот по себи.