СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 94
Похвална песма Давидова; ненатписано код Јевреја
Садржај
У овом псалму, збор светитеља обраћа се непокорним (неверујућим) Израиљцима, саветујући их да приступе спасењу које је Христос даровао, показујући да ће, ако Му притекну, бити услишани, будући да је Он Творац и да воли Своја створења. Након саветовања светих, појављује се и сам Свети Дух, који непокорнима саветује да не подражавају неверје својих отаца.
(1) Ходите, обрадујмо се Господу. Свети заповедају непокорнима, призивајући их на радост или као на неки празник, да би их тиме убедили. Ускликнимо Богу, Спаситељу нашем. Добро је речено: ускликнимо, односно, када приступимо, отпевајмо победничке песме, јер је клицање појање због победе над непријатељима. Псалмопојац нам овим обзнањује да је Христос поразио непријатеље, када је ради нас ступио у битку са противничким силама.
(2) Претекнимо лице Његово у исповедању. Као да каже следеће: пре него што седне на суд, претекнимо исповедањем лице Његово, тј. лице Сина, и задобијмо Његово благовољење (добру вољу, благонаклоност, грч. eouiveia). У том случају, и вама ће се то преобратити у добро, јер исповедање увек има добар свршетак. Управо то и значе речи: У псалмима ускликнимо Њему.
(3) И Цар велики над свим боговима, тј. над онима који су поверовали и тиме добили право да се назову боговима, према ономе што је речено: Поставио сам те да си бог фараону (2. Мојс. 7; 1). Ако принесемо исповедање, нећемо се преварити у оном чему се надамо, јер ће нас Бог помиловати као Свој сопствени народ.
(5) Јер је Његово море. Показује да Бог, као Створитељ васцеле твари, неће презрети Своју творевину кад Му припадне (тј. кад падне пре Њим, поклони Му се) у исповедању.
(6) Ходите поклонимо се и припаднимо Њему. Светитељи за себе кажу да се поклањају и да плачу, како би у слушаоцима побудили ревност ка исповедању.
(8) Данас, ако Глас Његов чујете. Овде Сам Господ почиње да их саветује да буду покорни, а не онакви каквима су се њихови очеви показали у пустињи.
У дан кушања у пуспшњи, (9) када Ме кушаху оци ваши, јер су понекад искушавали Бога тако што су ишли другим, а не правим путем.
(11) Тако се заклех у Гневу Моме: неће ући у покој Мој. Писмо нам указује на три покоја, тј. починка; први је телесни, суботњи покој, други – улазак у обећану земљу, каквим их је упокојио Исус Навин, а трећи покој (починак) небески, на који се овде и мисли. Није било потребно ни да се помињу други (покоји), јер је то истински покој. Због тога објашњава да је истински покој исхођење из овог света и насељавање у вишње обитељи.