СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 72
Псалам Асафов
Садржај
У овом псалму пророк представља неоснованост људског мишљења о судовима Божијим, јер су они дубоки, нестраживи и испуњени великом недокучивошћу. Не знајући основе Божије икономије (домостроја) за свакога, падају у хулне помисли. Представивши нам најпре саме ове помисли (а повод за њих било је благостање безбожника, јер је речено: такви су грешници и уживачи, до века се држе богатства), након тога поучава нас какав ће бити крај безбожника, да бисмо то јасно знали и да се не бисмо колебали због видљивих несклада (досл. неправилности) какви се догађају у овом животу.
(1) Како је добар Бог Израиљев (свима) правима срцем. Приступајући описивању благостања људи који живе безбожнички, као и сурове казне која им је након тога припремљена, износи мисао да је Бог добар (благ) према правима (срцем). Због тога они, који су за свој удео изабрали побожан живот, морају знати да ће Бог бити добар (благ) једино према правима срцем, а не према онима који греше, јер рђаво поступају. Ако безбожници привидно и живе у благостању, нико због тога не би требало да се помете, него би требало да замисли казну која их ускоро очекује.
(3) Позавидех безаконицима гледајући мир грешника, итд. Приповеда о ономе, што је изазвало пометњу у његовој души; као прво, помело га је то што безбожници проводе живот у дубоком миру; затим га је помело то, што читав живот проводе у благостању и што њихово благостање траје све до смрти, па им је чак и смрт таква, да је се нико не би одрекао, уколико би их питали да ли желе такву смрт. Помело га је и то што, чак и у случајевима да их сустигне нека казна која he их уразумити, она бива лака и подношљива. Поред свега тога, помело га је и то што безбожници не учествују у људским пословима и немају потребе да свакодневно раде да би обезбедили неопходну храну, будући да се овај труд човечијих руку полаже на људе уместо неке казне.
(6) Зато их ухвати гордост. (до краја). Будући да се наслађују свим добрима и да не упознају никакво зло, самим тим су се предали неизмерној гордости која их је учинила неправедним и безбожним, тако да њихово безбожништво постаје све угојеније и ухрањеније (грч. παχεις ειναι και…… ευτραφεις).
(7) Пређоше у расположење срца. Законопреступно (противзаконито, незаконито) благостање створило је у њиховим душама злу навику. Одакле се то види? Зар се не види одатле, што помишљају и чине зло?
(8) Неправду у висину говорише. Овим означава нарастање степена њиховог зла, тако да хуле чак и на Самог Бога.
(9) Поставише на небу уста своја изговарајући хулне речи против Бога, док се њихов језик спушта и на земљу.
(10) Ради тога окренуће се народ мој овамо. Ради тога ће они што се преузносе бити срушени. Смисао ових речи је следећи: њихово кажњавање користиће донекле Мом народу да се преобрати. Увидевши какав крај очекује безбожнике, неће доћи до нечега сличног, јасно знајући да Бог надзире људска дела. И дани испуњени наћи ће се код њих.[1] Онда, и само онда кад буду тако размишљали, добро ће испунити време свог живота, према реченоме: Усну пун дана (1. Мојс. 25;8),[2] тј. сви њихови дани били су испуњени добрим делима.
(11) И рекоше: Како дозна Бог? Народ мој ће из рушења (збацивања, пада) безбожника задобити корист. Горепоменути безбожници и безаконици предавали су се безакоњу у тој мери да су оне, који су их гледали, саблажњавали и доводили у недоумицу: ?леда ли Бог људска дела“, јер је речено: Како дозна, уместо да каже: зашто говоре да су Богу позната наша дела и да Он свим управља, и како то Он зна за наша дела? (12) Ево, такви су грешници и уживачи, до века се држе богатства. Наводи се разлог саблазни оних, који виде да се безбожници до века држе богатства, односно да они у овом животу читав век проводе у благостању.
(13) И рекох: еда ли узалуд учих правди срце моје! И ја сам се, каже, помутио у помислима кад сам то видео, и у себи сам размишљао: хоће ли мој труд на врлинама бити узалудан? Тај труд се пак састоји у подвизавању у правди, у чистоти од неправедног дела, у кажњавању себе за пређашња сагрешења њиховим исповедањем, као са циљем да, чим устанемо са постеље, за свој грех изложимо себе злопаћењима.
(15) Ако говорах: казиваћу тако, гле нараштају синова Твојих бих преступник. Размишљао сам на следећи начин: ако и другима саопштим помисли које су ми дошле на ум (односно: еда ли узалуд учих правди срце моје!), онда ћу за њих постати узрочник сваке саблазни. Ако тако поступим, преступићу завет синова Твојих, тј. праведника. А ти завети светих садрже се у томе да једни за друге не будемо узрочници саблазни.
(16) И замислих да дознам то, и би преда мном труд. Претпостављајући да су ми познати тако дубоки судови Божији, наишао сам на тешкоћу, јер су ти судови дубоки и неистраживи. Најзад, научио сам које је одговарајуће време за то познање, а то је управо суд Божији, када ће свакоме дати по делима његовим (Рим. 2; 6).
(18) Јер за лукавства њихова ставио си им зла. Пророкујућим духом дознавши будућност, кажем да ће узрок њихових сурових казни бити лукавство, јер ће се њихово узношење обратити у пад, и то њихово садашње богатство показаће се као привид сањара, непостојанији и слабији (блеђи) од сваке сенке.
(20) У граду Твоме лик њихов унишишћеш. Град Господњи је вишњи Јерусалим, а њихов лик – лик земаљског Јерусалима. Смисао ових речи је следећи: поштО на себи носе лик земаљског а не небеског Јерусалима, због тога ће бити уништени, јер ће у оно време зачути: Не познајем вас (Мт. 25; 10), као они који на себи немају Његов небески лик.
(21) Јер се распали срце моје и утроба се моја измени (22) и ја бих понижен и не познах. Будући да ревнујући узревновах за Господа (1. Цар. 19; 10), и моје срце и моја утроба испунили су се пламеном ревношћу. Самим тим удостојио сам се просветљења, и познао сам шта се догађа са Твојим градом и са ликом безбожника. Некада сам живео као бесловесна животиња, јер нисам био у стању да проникнем у разлоге Промисла. Међутим, Ти ме, Боже, ниси оставио, нити си ме лишио уздања у Тебе, него сам (23) свагда с Тобом, и то нисам учинио сопственим снагама него Твојом благодаћу, јер си Ти Сам, по Свом човекољубљу, узео моју десницу, подржавао ме и сачувао, да моји кораци не би одступили и да се моје ноге не би поколебале у стајању пред Тобом.
(25) Шта ми то постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљгп Пошто за мене на небу не постоји ништа друго осим Тебе, самим тим нисам пожелео ништа ни од онога што постоји на земљи, јер је све то пропадљиво и привремено. Желео сам само једно и та жеља (досл. жудња) ме мучила на земљи, а то је жеља (жудња) да Ти постанеш мој једини удео.
(27) Који себе удаљују од Тебе, пропашће. Постојано сам обитавао у Твојој близини, Владико, и то сам добро чинио, знајући да ће крај оних, који су изван (тј. далеко од) Тебе, бити пропаст, док ће они, који су били уз Тебе примити добар удео. Другим речима, када ступе у небески Јерусалим, наследиће добар удео, а он се састоји у томе да се свагда наслађују тиме, што ће Ти псалмопојати.
НАПОМЕНЕ:
- У српском преводу: И сматраће да he се дани пуни среће наћи њима, прим. прев.
- На овом месту у 1. Мојс. 25. говори се о смрти патријарха Авраама, који је умро у дубокој старости и „пун дана“ (грч. πληρης ημερων), што је негде преведено као „насићен животом“ а негде као „пун година“, прим. прев.