СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 62
(1) Псалам Давидов, када беше у пустињи Јудејској
Садржај
Давид је и овај псалам испевао у време кад је бежао од Саула, и кад је због свог врлинског живота призивао Бога у помоћ. Он се, међутим, односи и на душу, која је дуго обитавала у пустињи и била лишена сваког добра, а затим се, по благодати Христовој, обратила.
(2) Боже, Боже мој, к Теби јутрењујем. Овим речима изражава се ревновање на молитви. Устајем рано, каже, да бих ти узносио молитве и псалмопојања. Ожедне Тебе душа моја. Није само душа испуњена божанственом љубављу, него колико пута Теби (чезне) и тело моје! Ми, наиме, нисмо дужни само да се подвизавамо у побожности (благочешћу), него би требало да и самим телом угађамо Богу, а то се састоји у посту, честим молитвама, лежању на голој земљи и рукоделању којим ћемо обезбедити оно што нам је нужно за живот. У земљи пустој и непроходној. Ни најмање ми није нашкодила пустиња, јер сам и тамо приносио псалмопојања као да стојим у самој Твојој скинији.
(3) У светињи: подразумева скинију, јер божанствени храм још није био саграђен. Тако се у светињи јавих Теби. Шта значи: тако? Зар не значи да се јавио жудећи и желећи да се сједини с Тобом, Светим? И ко је тај Свети, ако не Јединородни?
(4) Јер је боља милост Твоја од живота, пошто они, који су приступили милости Божијој, односно Христу, живот овог века сматрају ништавним, и изговарају ове речи тврдећи да је милост, коју им је подарио Јединородни, много боља од дуговечности овог (овоземаљског) живота.
(5) Тако ћу Те благосиљати у животу моме. Тако ћу чинити читавог живота, псалмопојући устима, подижући руке и молећи за Твоје човекољубље. У Име Твоје подизаћу руке своје. Нећу више, као раније, подизати руке ка туђем богу, него ћу их подизати једино ка Теби, и у молитвама ћу призивати Твоје име.
(6) Као од сала и масти да се насити душа моја. Показује каква је корист онима, који су одлучили да једино на Њега положе своју наду. И уснама радости хвалиће Те уста моја. Када споменем Твоје име, моја уста се испуњавају радошћу.
(7) Када бих Те спомињао на постељи мојој. Речено је: када бих Те, спомињао уместо спомињем Те, због чега је смисао ових речи следећи: спомињући Те, постао сам неуморан у хвалама које (узносим) Теби, у очекивању Твојих славних дарова, какве ћеш ниспослати онима, што Те призивају.
(8) Јер си постао помоћник мој, и под кровом крила Твојих обрадоваћу се. Радујем се јер ми Ти Сам помажеш, чувајући ме Својом помоћу. Кровом крила назива се чување помоћу (Божијом). Они, које Ти покриваш обрадоваће се (преиспуниће се) радошћу.
(9) Прилепи се душа моја уз Тебе. Ни на кратко време, каже, не могу да одвојим своју помисао од сећања на Тебе, јер ме пламена љубав сећањем на Тебе, као неким лепљивим вештаством, прилепљује за Тебе. Затим показује и плод љубави: мене прихвати десница Твоја. Шта је десница Очева, ако не Очев Јединородни Син?
(10) Они узалуд тражише душу моју. Вапи због противничких (непријатељских) сила, жалећи се на насиље које је трпео од њих и молећи се да их преда вечним казнама.
(12) А цар ће се радовати у Богу. Описавши крај оних који су безбожно поступали према Христу и показујући да ће њихов удео и наслеђе бити преисподња земље, управља речи ка другом збору људи. То је збор оних који су поверовали у Христа и које, будући да су се удостојили небеског Царства, правилно назива царевима, као што каже и апостол: Већ се зацаристе (1. Кор. 4; 8). Тај царски народ весели се духовним весељем, какво му је подарио Сам Бог. Ја, каже, који сам од Тебе добио ово царство, тешим се Твојом помоћу, а не њиховом смрћу. Хвалиће се свако, ко се Њиме заклиње. Похвала оних, који су се зацарили, биће Христос; тако се и онај, ко се заклиње, с правом тиме хвали јер се, како је написано, заклиње истинитим Богом (2. Мојс. 22; 11). Јер се затворише уста оних који говоре неправду. Ко су ти, ако не они, о којима је речено: Узми са земље таквога, јер он не треба да живи (Дела ап. 22; 22). Њихова су се уста затворила кад је Господ погазио смрт и након Његовог тродневног васкрсења. Међутим, затворила су се и уста самих противничких сила, кад је грех поништен благодаћу, као што је негде речено: Свако ће безакоње затворити уста cвoja (Пс. 106; 42), јер је Бог Онај који оправдава. Ко ће осудити (Рим. 8; 33-34)?