СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 39
(1) За крај, Давидов Псалам
Садржај
Та песма приноси се у име новог народа, отргнутог из јаме несреће, а затим се уводи и лик Христа Који благодарнима тумачи домострој. Након тога поново се уводе они који су поверовали из Израиљаца који желе да се избаве од греха неверја и истовремено описују несреће које су их сустигле због неверја.
(2) Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу. То је слично реченоме: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19).
(3) И изведе ме из рова мучења. И шта је учинио за тебе? Услишавши ме, каже, извео ме из греховне дубине, ослободио ме од сладострашћа блатног тела, или од врата смрти и тамошњег труљења, или од световних испразности. И из муља блата, јер се у грехе, као у блато, заглибљују они које су (греси) уловили. Ров мучења је порок и незнање. И постави на камен ноге моје, и управи стопе моје. Апостол Павле каже да стена беше Христос (1. Кор. 10; 4). Постави ноге моје, јер сам се научио да корачам богоугодним путем, тј. (научио сам се) делатном животу и правим догмама.
(4) И стави у уста моја песму нову, химну Богу нашем, тј. еванђелски закон. Кад након обновљења нашег дома достигнемо бестрашће, појемо нову песму. Видеће многи и уплашиће се, и уздаће се у Господа, јер се проповед разгласила по читавом свету.
(5) Блажен је човек, коме је име Господње нада његова. Ради убеђивања, додаје затим и нешто ново и каже: уистину је од свих блаженији онај, којем је једина нада Бог, и чији поглед није управљен на бригу о садашњем животу јер је то – сујетност и лажно усхићење,[1] и узалудна брига. Целомудрено усхићење је такво стање у садашњем животу у каквом се многима чинило да су пророци у иступљењу и којим се праведник хвали говорећи: Ја рекох у иступљењу моме (Пс. 115; 2).
И не гледа на сујетности и усхићења лажна /маније лажне/ (грч. εις… μανιας ψευδεις). Он,дакле, блаженим назива само онога који је наду положио на Бога, а не онога ко се занима световним бригама, које су и махнитост (манија) и лаж.
(6) Многа си учинио Ти, Господе Боже мој, чудеса Tвoja. Многобројна су и чудесна, каже, дела која си савршио у време домостроја. Ја сам говорио и о њима и о другим (чудесима), и та проповед се разгласила по читавом поднебесју, због чега се појавило безбројно мноштво оних који су поверовали.
(7) Жртву и принос ниси хтео, а тело си ми припремио. Овде се уводи Христос, Који се обраћа Оцу: „Будући да ниси хтео жртву и принос, нити си благоволео да прихватиш свеспаљенице које се приносе по Закону, (8) Eвo долазим, примивши на Себе тело које си ми Ти припремио, јер је Дух Свети и сила Вишњег осенио Пресвету Дјеву.“ Eвo долазим.., да извршим вољу Твоју. Каква је била воља Очева, ако не онаква, каквом ју је протумачио Сам Господ, рекавши: А oвo je воља Оца који ме посла, да сваки којег Ми даде не пропадне него да Га васкрснем у последњи дан (в. Јн. 6; 39). А оно што је речено у почетку књиге, тумачи се овако: Јевреји почетком називају свитак. Тако је Исаији, када је био поучен тајинству очовечења (оваплоћења) Јединородног, речено: Узми свитак нов, и у њему напиши словима човечијим (Иса. 8; 1 – према Септуагинти). При том се устави (правила) Новог Завета не пишу на каменим, него на телесним таблицама, као што Господ говори кроз пророка Јеремију: Положићу законе Моје у мисли њихове, и на срца њихова написаћу их (Јер. 38 (31); 33 – према Септуагинти), обзнањујући тиме да ће Црква нови закон примити у унутрашње и духовне ризнице срца, и да ће његове заповести хтеднути веома (Пс. 111; 1).
(10) Благовестих правду у цркви великој. Велика црква је душа из било ког народа, која је поверовала у Спаситеља. Она се оправдава, имајући Онога, Који оправдава незнабошца.
(11) Правду Твоју не сакрих у срцу моме. Под тим подразумева правду коју је он проповедао, правду која је изнад закона и сенке. Када каже: (Господе), Ти знаш, то значи: присвојио си. Истину твоју и спасење Tвoje рекох, тј. нисам прећутао, и истину Твоју нисам задржао .у себи. Истином се назива еванђелска проповед. Ја, међутим, нисам сакрио ни Твоје спасење, тј. путеве према спасењу које си Ти даровао или према благодати, која се прима вером. Сабором великим назива се Црква, сабрана од Израиљаца и незнабожаца, јер Христос словесној (разумној) природи открива учење о милости и истини и учење о спасењу. Учење о истини човек задобија у созерцатељном (теоријском) учењу, а оно о спасењу – у делатном (практичном) учењу.
(12) А Ти, Господе, немој удаљити милосрђе Tвoje од мене. Након што је Христос поучио тајни домостроја, уводи (помиње) Израиљце који живе у неверју. Као народ који није поверовао Божијем милосрђу, због чега је био презрен и искусио сваку несрећу, он (Израиљ) почиње да се каје и да преклиње за милост. Указује и на призивање Израиљаца, до којег ће доћи у последња времена. Милост Tвoja и истина Tвoja нека ме увек штите. Исповедам да си Ти Онај, Који нас одавно спасава и штити. Задобивши спасење, Црква Божија поново моли за промишљање Божије због најразноврснијих напада од људи и демона, које помиње у наредним стиховима.
(13) Јер ме обузеше зла којима нема броја. Описује несреће које су их сустигле након што нису поверовали у Христа. Умножише се већма од власи Главе моје, и срце моје остави ме. То је слично ономе, што би неко рекао: “ Ја сам исто што и човек који нема ни ум ни срце“, јер су Израиљци постали безумни и неразборити (досл. немудри) људи.
(15) Нека се поврате натраг и нек се посраме који ми хоће зала. Тако Израиљ вапи против духовних непријатеља или против књижевника и фарисеја који смишљају зло против спасења њихових (израиљских) душа, говорећи о Христу: Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула (Мт. 12; 24) Демон је у теби; ко тражи да те убије (Јн.7;20).
(18) А ја сам ништ и убог, Господ ће бринути о мени. Након што се покајао, Израиљ је задобио велику одважност и назива себе ништим и убогим, саглашавајући се већ у томе да је и његово уздање Господ.
Помоћник мој и избавитељ мој Ти јеси, Боже мој, немој каснити. До таквог краја ће, каже, доћи Црква, која је најпре осиромашила и трпела велике недаће у свету, али се обогатила Твојом силом и била прослављена Твојом помоћи. Стога и моли Бога да не закасни. Прихвативши њену прозбу, Он неће ни закаснити, као што је и речено: Зацело he доћи и неће одоцнити (Авак. 2; 3).
НАПОМЕНЕ:
- У српском преводу: маније лажне, што у потпуности одговара тексту Септуагинте. Међутим, из даљег тумачења се види да је св. Атанасије Александријски грчку именицу „μανια“ на овом месту схватио у смислу усхићења и богонадахнутог заноса, односно, у смислу који је близак значењу именице „εκστασις“. Из тог разлога је било неопходно да се та промена унесе у 5. стих овог псалма, прим. прев.