СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 38
(1) За крај, Идитуну, псалам Давидов
Садржај
Идитун, свештенопојац овенчан пророчким даром, оглашава песму уводећи у њу самог Давида, који исповеда грехе.
(2) Рекох: Сачуваћу путеве моје. Очигледан знак утврђеног срца. Поставих устима мојим стражу кад устане грешник наспрам мене, јер су га духовни непријатељи, који су га опкољавали, прекоревали због греха.
(3) Постадох глувонем и понизих се и ућутах од добара. Будући укорен, нисам одговорио прекорима, јер сам познао да сам се лишио добара. Бол се мој обнови. Уместо да одговорим подругљивцима, сећао сам се греха, и ово подсећање на грех било је за моје срце као огањ.
(4) Иу размишљању моме разгоре се огањ. Док сам се подсећао греха, сагоревао ме огањ. Говорих језиком мојим: (5) Обзнани ми Господе кончину моју. Говорих језиком, тј. тихо и шапатом, да речи не би допирале до многих. У тој реченици садржало се и питање о преосталим данима. Он је питао желећи да зна да ли ће му преостало време његових дана (тј. његовог живота) бити довољно за покајање.
(6) Гле, педљима си поставио дане моје, и састав (ипостас) мој је као ништа пред Тобом. Иако ће се, каже, мој живот много продужити, он је пред Тобом сасвим ништаван. Ако је хиљаду година у Твојим очима као један дан, шта онда значи време (живота) једног човека? Симах је ово место превео овако: „Као педљи су дугачки дани моји, и живот мој је ништаван пред Тобом.“ Ти си безначалан (беспочетан) и бесконачан, а наш живот се мери неколицином дланова или педаља. Тиме је изобразио кратковечност људског живота.
Али заиста све је таштина, сваки човек жив. (7) Заиста, као у слици ходи човек, али се узалуд мете. Ако човек корача слично привиду и нестварно, онда га је претходно правилно назвао таштином, јер живимо нестварним животом и као у привиду, не бринући се о стварним добрима. Због тога и узалудно бивамо пометени. Живот оних, који обитавају на земљи, окренут ка световним бригама, може се сматрати таштином. Или би се могло рећи и овако: све године нашег живота пред Тобом су „пара“, јер је Симах уместо речи „таштина“ употребио реч „пара“. Сабира у ризницу, и не зна коме ће то сабрати. Будући да сад не живимо истинским животом него као у привиду и не бринемо се о стварним добрима, узалудно бивамо пометени, препуштајући се световним пожудама и сабирајући ризнице чији су нам наследници непознати.
(8) И сада, ко је ишчекивање моје? Ни јели Господ? Као онај,који је изнео суд о овоземаљским испразностима, праведно каже да се узда у Господа. И састав (ипостас) мој код Тебе је, тј. моје ишчекивање или моје трпљење.
(9) (За) поругу безумноме дао си ме. Не препуштај ме поругама, јер ће у мени прекоревати и Тебе.
(10) Оглувонемех и не отварах уста своја, јер си Ти (то) учинио. Будући укорен ја сам ћутао, јер сам поуздано знао да си Ти, ради мог кажњавања или уразумљивања, одредио да ме прекоревају због тога.
(11) Отклони од мене ударце Твоје. Казне, које су му наложили демони, назива казнама од Бога, јер је због учињеног греха Бог допустио да их претрпи. Од моћи руке Твоје ја ишчилех. Већ смо више пута поменули да се сила кажњавања назива руком Божијом. Када Бог силно кажњава људе, кажњеник ишчили, јер је слаб и није у стању да се дуго супротставља ударцима.
(12) Карањима због безакоња покарао си човека. Корећи ме за грех, Ти си ме уразумио. Узалуд се мете сваки човек, тј. живећи у безакоњу, јер му је потребно слично уразумљивање.
(13) Услиши молитву моју, Господе и опрости ми грехе пре кончине, јер то значе речи: Ја сам дошљак.
(14) Остави ме, да се одморим. Пре моје кончине, каже, подари ми опроштај грехова, да бих са чврстом надом сишао у ад. И више ме неће бити. Нећу бити онакав, какав бих могао да будем након слободе коју би ми Ти даровао. Слобода која је дарована од Бога јесте бестрашће душе уз истинско познање суштог.