СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 147
Алилуја. Aгeja и Захарије
Тумачење Јефимија Зигабена
И овај псалам представља похвалу и славословљење Бога за блага Јерусалима, како оног вештаственог (чувственог), тако и оног духовног, тј. Цркве Христове.
(1) Похвали, Јерусалиме, Господа; хвали Бога твога, Сионе. И Сион и Јерусалим призива да хвале Бога; Јерусалим је град, а Сион брдо на којем је подигнут, тако да оба ова имена означавају једно исто. Уосталом, према речима бл. Теодорита и св. Златоуста, Јерусалимом се не називају зидине, него житељи овога града.
(2) Јер оснажи вратнице врата твојих, благослови синове твоје у теби. Хвали и прослављај, Јерусалиме, Господа, јер је оснажио вратнице врата (капија) твојих, тако да су оне постале несавладиве за непријатеље. Прослављај Га и због тога, што је благословио твоје синове, односно, што их је благословио умножавањем, силом, разбором и богатством. Што је најважније, учинио им је ту милост да живе у њему (у Јерусалиму) и да живе сви заједно.
(3) Који положи мир на границе твоје, и једром пшенице насићује те. Бог је удаљио непријатеље од свих твојих граница и на њих положио мир. Он те не насићује само пшеницом, него најчистијим пшеничним брашном, при чему речима насићује пле није означио једноставно давање, него изобиље и богатство плодова.
(4) Који шаље Реч Своју земљи. Како примећује св. Златоуст, Давид се често од појединачних дарова Божијих окреће ка општим, или од општих ка појединачним. Говоривши претходно о појединачним доброчинствима учињеним Јерусалиму, сада говори о општем промишљању Божијем и, како каже Давид, шаље реч Своју. Та реч је, према св. Златоусту, заповест о плодности земље.
Брзином трчи реч Његова, Када Бог пошаље Своју реч, тј. кад заповеди, она брзо трчи, тј. брзо се извршава и постаје дело. Према св. Златоусту, ако се овај псалам тумачи у вишем смислу, под Јерусалимом и Сионом треба подразумевати Цркву верујућих. Врата Цркве су вера и крштење, посредством којих сви хришћани и улазе у цркву. Вратнице врата вере јесу крст. Христос је благословио синове Цркве, тј. апостоле, а кроз њих је благословио и све хришћане, који су се духовно од њих родили. Христос је границе Цркве оградио миром и зато она, без обзира на све битке које се против ње воде, обитава у миру и побеђује све своје непријатеље. Једро пшенично означава снагу и чистоту духовне хране и божанствених тајни. Како каже Теодорит, реч која се шаље на земљу је еванђелска проповед, и Давид овде пророкује да ће се она брзо раширити васељеном. Да неко не би помислио да је то, што Давид говори немогуће, он га уверава набрајајући и следећа, чудесна дела Божија:
(5) Који даје снег Cвoj као вуну, маглу као пепео посипа. Бог, каже, даје обиље снега, тако да за кратко време васцела земља бива њиме прекривена као белом вуном. Исто тако, Он расипа и маглу, и то у толиком мноштву и у таквој свеукупности, да се чини да је цела земља посута пепелом.
(6) Који ставља слану Своју као мрве, наспрам лица мраза Његовог ко ће опстати! Бог, каже, понекад баца тако велики снег, претворен у лед, да се његова величина уподобљује мрвицама хлеба. Неки под овим подразумевају велики град, какав понекад пада на земљу. Уистину, то дело је задивљујуће и показује велику силу, јер изненада настане тако велика студен, која потиче од замрзнутог снега и леда, да бива неподношљива за свако тело.
(7) Шаље реч Своју и топи их, задува ветар Његов и потеку вoде. Друга, задивљујућа и чудесна ствар јесте то, што Бог пошаље реч, тј. Своју заповест, и снег и лед почињу да се топе. Он задува Својим, јужним ветром, и одједном из снега и леда потеку воде, од којих су они и сачињени. Давид је то рекао стога, да би сви разумели да се то не дешава само од себе и случајно, него да се све покорава заповести Светворца Бога; на Његову заповест све се лако мења, тако да се вода понекад претвара у снег и лед, док понекад бива супротно, односно, снег и лед се претварају у воду. Топлота се понекад претвара у студен, а студен у топлоту. И као што се лако преображавају ове природне стихије, тако се лако преображавају и људске околности. Стога нема ничег невероватног у томе што након искушења наступа олакшање, после битке мир, а после недаћа и жалости неочекивана радост. Ти природни догађаји откривају и дубљу мисао. Наиме, иако су хладноћа, киша, снег и мраз непријатни за тела животиња, они их истовремено и укрепљују; они користе и земљи, која на тај начин даје обилније и здравије плодове. Исто тако, недаће и жалости наносе телесни бол, али бивају корисне за душу.
(8) Који објављује реч Своју Јакову, законе и судове Cвoje Израиљу. На почетку овог псалма, Давид је говорио о видљивим добрима, дарованим Јерусалиму, тј. о његовој сили, миру и изобиљу. Овде говори о узвишенијим добрима, корисним за душу. Он помиње Божије законодавство, да би тиме подстакао народ на прослављање Бога и на љубав према Њему.
(9) Не учини тако сваком народу, и судове Cвoje не објави њима. Ниједан други народ није се удостојио толиког доброчинства и дара Божијег, као народ израиљски. Ниједном другом народу, осим Јеврејима, Бог није открио Своје заповести, законе и вољу. Бог је другим народима дао само природни закон, који је записан у њиховој савести. Уз помоћ тог закона, човек може да разликује добро од зла, и Бог ће по овом закону судити паганским (незнабожачким) народима. Иако су по природи знали за добро, они га нису следили него су чинили зло. Јеврејима је, међутим, поред природног, дао и писани закон, откривајући им судове Божије и вољу Божију, због чега ће се Јеврејима строжије судити.