Давид је испевао овај псалам поучавајући ономе што човека може довести до задобијања блаженог удела. Зато и почиње на следећи начин:
(1) Господе, ко ће се настанити у насељу Твоме? Настањивање је привремени боравак, који не означава непроменљиви него пролазни живот, и указује на уздање у прелазак на боље. Наиме, светитељу је својствено да буде путник у овом животу, који га води ка оном другом (животу). Услед тога, Давид о себи и каже: Ја сам дошљак код Тебе и пролазник, као сви оци моји (Пс. 38; 13). Ко ће, дакле, бити удостојен да се настани у тим небеским насељима? Или ко ће се населити на Гори светој Твојој? Онај, ко се удостоји оног блаженог насеља, наслађиваће се блаженством у бесконачне векове.
(2) Који ходи непорочно, итд. Поучава нас на који ћемо начин достићи тај блажени крај; као прво, тако што ћемо поћи непорочним путем а то је Христос; као друго, ако будемо чинили правду; као треће, ако своје срце учинимо обитавалиштем истине; као четврто, ако не стекнемо лукави (превртљиви) језик; као пето, ако ближњем не будемо чинили зло; као шесто, ако не осудимо надменог ближњег; као седмо, ако не будемо пристрасни; као осмо, ако не нарушимо верност заклетви; као девето, ако не будемо узимали камату и као десето, што чини крај сваког добра, ако будемо неподмитљиви. Ко се научи напредовању у овоме, постојано ће добијати добра.