СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 136
Давидов, кроз Јеремију, код Јевреја ненатписан
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Ове речи наговештавају да ће они, који ће након много година због својих безакоња бити пресељени у Вавилон, седети и јадиковати, желећи да им се врате пређашња добра.
(5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја или, нека ми буде ускраћена свака вишња помоћ.
(6) Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем. Наиме, каква је корист од таквог оруђа речи (словљења) које је наизглед здраво, али не може да испусти потребне звукове? Због тога су блажени људи читав живот проводили бринући о псалмопојању и говорећи: Певаћу Господу у животу моме (Пс. 103; 33). Град Јерусалим су поштовали због богослужења, као што је претходно речено: Ради дома Господа Бога нашег исках добра теби (Пс. 121; 9).
Ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога, тј. сећање на тебе претпоставићу сваком весељу, јер ће се само у том случају догодити да ми се, можда, и свако друго весеље преобрати у добро. Уосталом, и Господ учи да се духовна храна претпостави телесној.
(7) Помени, Господе, синове Едомске. Синови Едомски су Исавови потомци, Идумејци. Након заузећа Јерусалима, они су настојали да му причине свако зло, док се нису уверили да је град разорен до темеља.
(8) Кћери Вавилонска, злонесрећнице. То је пророчка реч, и она изображава пропаст Вавилона. Блажен је који ти узврати освету, тј. блажен је онај ко и тебе одведе у ропство.
Из тумачења Јефимија Зигабена:
Овај псалам изговорен је у име заробљених Левита, тј. ђакона, васцелог свештеничког племена и појаца, који ће се након много година наћи у вавилонском ропству. Он предсказује горепоменутим Јеврејима шта ће се с њима догодити, истовремено их поучавајући какве речи да изговарају и шта да чине да би Бога приклонили на милост.
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Јевреји су се, као заробљеници, налазили изван градова, тј. на пустим местима, због чега су често одлазили на обале река. Тамо су седели и у самоћи, у молитвама, оплакивали своју несрећу и робовање. У оно време, кад су поседовали многа добра и слободу, гордили су се и презирали их својим греховима. Због тога су их и били лишени, да би их поново пожелели. Бог свагда тако поступа са онима, који презиру Његова добра. Према речима светог Златоуста, Бог лишава благостања и добра оне људе, који их нису свесни, да би се на тај начин освестили и да би их се опоменули.
(2) На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Кад смо пошли у Вавилон, оне музичке инструменте, на којима смо појали и прослављали Бога налазећи се у Јерусалиму, обесили смо на врбе што расту на обалама оних река, које теку ка Вавилону, јер су тада за нас постали непотребни и неупотребљиви. Јеврејски појци понели су их са собом само зато, да би се сећали јерусалимског богослужења (св. Златоуст). Према Теодоритовим речима, ови инструменти су тада били неупотребљиви, јер је Закон заповедао да се на само једном месту, тј. у Јерусалиму, врше богослужења и појање. У вишем значењу, они су своје инструменте учинили недејственима („обесили су их“), и на тај начин неплодно дрвеће, тј. врбе, изражавају недејственост и некоришћење псалама и музичких инструмената. Никита Ститат: „Вавилоном је названо оно место, где су се слиле речи оних који су говорили: Хајде да сазидамо град и кулу. Тамо је Бог сишао и помешао језике, због чега је ово место и назвао смешом (сливањем) језика. Вавилонје место где се нису смешали само разговори него и правила, и мисли, па и сами умови.“ Јевсевије каже да се у том смислу ове речи могу применити и на оне хришћане који су се у доба прогона одрекли Христа и који су допустили да их захвати пометња, јер је Вавилон, као што смо рекли, пометња.“ Методије Патарски каже: „Можда чисте, девствене душе у химнама Богу говоре да су на врбе усред Вавилона обесиле своје инструменте, тј. да су на висину уздигле своја тела, не допустивши да их преплаве вавилонске реке, тј. реке греха и зла, које су се устремиле на њих да би их одвукле у дубину.“
(3) Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме наше. Теодорит овај стих тумачи на следећи начин: „Вавилоњани, који су нас заробили, тражили су да им изговоримо неколико речи из божанствених химни и похвала које смо Богу појали у Јерусалиму, тј. заповедали су нам да певамо, желећи једноставно да слушају због задовољства, па чак и да се изругују нашим светим и божанственим стварима.“
Певајте нам од песама Сионских. То су речи Вавилоњана, који су говорили: Певајте нам, Јевреји, неку од оних песама које сте певали док сте били на Сиону и у Јерусалиму.
(4) Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој, односно, како да сионске песме појемо у Вавилону, на туђем месту, изван Јерусалима, кад нам Закон то забрањује? „Запазите колико је ропство било корисно и колико је поправило Јевреје: они, који су у отаџбини преступали закон Божији, сада, у туђој земљи, на све начине настоје да га очувају“, каже св. Јован Златоусти. Под тућом земљом могло би се подразумевати и свако срце које се удаљило од врлине. Таквом срцу не смеју се давати божанствена и небеска тајинства, према ономе што је речено: Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње (Мт. 7; 6).
(5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. “ Ако ја, тј. народ јеврејски, заборавим тебе, граде Јерусалиме, нека буде заборављена снага и делање моје, тј. нека и ја сам будем осакаћен и одузет, и нека усахне моја десна рука, да је више не осећам“, каже св. Златоуст.
(9) Кћери вавилонска, злонесрећнице… блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Јевреји свој гнев распростиру и на незрелу децу и блаженим називају онога, који сурово и нечовечно побије вавилонску децу и одојчад. Међутим, обичаји и еванђелске заповести нас, хришћана, нису такви. Будући да смо ученици благог и кротког Христа, Који је заповедио да љубимо чак и своје непријатеље, ове речи морамо разумети у вишем а не у дословном смислу. Вавилон означава безбожништво и грех, који су опустошили и потчинили побожност и врлину. Ко искорени то безбожништво и грех, уистину је блажен. Деца овог безбожништва су новорођене страсне помисли. Ко победи ове помисли и разбије их од камен вере (а тај камен је, према Павловим речима, Христос) и ко их на тај начин истреби, може се назвати блаженим.