СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 132
Песма степеница
Садржај
Четрнаеста песма наговештава благо које ће Спаситељ, када заблиста, даровати људима, и каже:
(1) Шта је добро или шта је красно… (2) као миро на главу, које силази на браду! Када Црква буде сабрана и када, на неки начин, буде чинила јединствено здање, тада, и само тада, биће дато помазање Светога Духа и свештенство, најпре на главу Цркве која је Христос, а затим и на браду која је лепота лица Цркве, тј. на апостоле. Најзад ће сићи (помазање) и на цело тело, тј. на све који су се у Цркви обукли у Христа.
(3) Јер тамо заповеди Господ благослов и живот до века. Каже тамо и очигледно је да мисли на сву браћу која живе заједно. Заповеди им не једноставно живот, него бесмртни живот. Наиме, на Сиону је на свете апостоле ниспослана живототворна роса Свесветог Духа, од које сви верујући убирају вечни благослов, јер имају једно срце и једну душу (Дела ап. 4; 32).
Из тумачења Јефимија Зигабена:
Прозревши потпуно васпостављање својих саплеменика, Јевреја, и знајући да ће они, након ослобађања од побуњених суседних народа, обновити храм и град Јерусалим и да ће живети под влашћу једног старешине, Давид им овим псалмом саветује да се не раздвајају. Наиме, у прошлости се одвојило десет јеврејских племена, која су себи поставила посебног цара, Јеровоама, и преселила се из Јерусалима у Самарију. Преостала два племена; Јудино и Венијаминово, имала су посебног цара, о чему се говори у 12. глави 1. Књиге о царевима. Будући да је ово раздвајање било узрок многих преступања закона, ратова и несрећа, Давид саветује браћу и саплеменике да се не раздвајају него да живе под руковођењем једног старешине. Шта је, каже он, толико добро и радосно као кад браћа и саплеменици живе у једном истом месту или пак, ако и не могу да живе у једном месту, живе заједно по једнодушју и јединомислију! У таквом саживоту, постоји много угодних ствари, које не морају истовремено бити и добре, тј. душекорисне. Свети Златоуст каже да је саживот и јединомислије браће добро, али је једно и друго тешко сјединити. У наставку псалма, Давид разјашњава такав саживот следећим примером:
(2) Као миро на главу, које силази на браду, браду Ааронову, које силази на крајеве одежде његове. Толико је, каже, добро и пријатно кад су браћа заједно и кад су међусобно сагласна, колико је пријатно и законито миро којим су, изливајући га на њихове главе, помазивали свештенике. Као што је ово миро било добро, свето, угодно и миомирисно, тако је добар, свет, угодан и миомирисан саживот браће у добру. Тај саживот је добар због тога, што тако захтева и природа и Божији закон; прекрасан је стога што користи и животу и души. Пошто се оно миро, које се изливало на главу свештеника, спуштало на његову браду, он овде и каже: које силази на браду, браду Ааронову, јер је Аарон био први који је по Закону помазан за свештеника. Аароном можда назива и сваког свештеника, будући да сви они потичу од Аарона. Како се миро са Ааронове браде сливало на крај његове (свештеничке) одежде, он каже: силази на крајеве одежде његове.
(3) Као роса Аермонска, која силази на Горе Сионске. Аермон је гора која се налази недалеко од Ливанске горе. Током зиме, на Аермону пада обилан снег који се ту дуго задржава. У време летњих жега, од тог снега се подиже пара која се затим згушњава у ваздуху над Сионом и ствара велику росу. Као што је ова роса добра, будући да је потребна земљи и истовремено угодна за људе, тако је добар и пријатан и саживот браће. Пошто ова роса настаје на гори Аермон, пророк ју је назвао аермонском.
Јер тамо заповеди Господ благослов. Тамо. Где? Тамо где је, према св. Златоусту, саживот браће, где је једнодушје, братољубље и љубав, која је глава свих врлина. Тамо је, каже, Бог заповедио благослов. Уколико људи благослов добијају од Бога, он је онда прослављање и хвала; уколико га пак људи изговарају људима, онда је он молитва и прозба Богу за људе.
Иживот до века. Тамо, где је братољубље и љубав, Бог је заповедио да живот буде дуговечан до одређеног времена (пошто је свему одређено време живота). Свети Златоуст каже: „Као што битка и пометња бивају узрочници смрти, тако и љубав и мир бивају узрочници живота, јер они, који између себе имају љубав и мир, не убијају једни друге; такве ни непријатељи не погубљују и не могу да им нашкоде, јер они чувају један другог и узајамно се укрепљују једнодушјем, јединством и љубављу.“