СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 130
Песма степеница
Садржај
Онога, који се удостојио очишћења, дванаеста песма поучава да се не горди уздањем у своје усавршавање, него да буде смиреноуман.
(1) Господе, не понесе се срце моје… нити ходих међу великима, нити у удивљенима изнад мене. Да се не бисмо погордили, најкорисније је да се подвизавамо у врлини која је супротна гордости (преузношењу), каже Псалмопојац. Тој врлини поучавао је и Спаситељ, говорећи: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18; 3). Под тим подразумева децу која су отргнута од мајчинских груди и тиме изображава жалост. Детенце се не одваја од мајчиних груди, јер ће тада туговати што је лишено млека. Тако сам се и ја, каже пророк, у недаћама стално молио Богу, без чега бих био изложен најтежој казни.
Из тумачења Јефимија Зигабена:
(1) Господе, не понесе се срце моје. Давид је и овај псалам написао о самоме себи; у њему говори о томе, какво је смирење имао након што се избавио од искушења. Упоредо с тим, у њему поучава јеврејски народ, који се вратио из вавилонског ропства, да буде смирен као што је он сам (Давид) и да се не узда у своје подвиге и врлине него у Господа. Господе, каже он, не понесе се срце моје од преузношења и гордости, нити су се узнеле и гледале на висину моје очи, оболеле од болести надмености. Да ли пророк овим речима хвали самога себе? Свети Златоуст каже да се човек, када то захтева време и потреба, може и похвалити својим подвизима, али да та похвала не буде ради славољубља и разметљивости, него ради користи слушалаца и ради њиховог подстицања да подражавају сличну врлину. Рекавши најпре да се не понесе његово срце, а затим да се не узнесоше његове очи, Давид показује да се најпре узноси и горди срце, а да се затим узносе и очи.
Нити ходих у великима, нити у удивљенима изнад мене. Нисам се, Господе, кретао мећу људима који су виши и достојнији дивљења од мене, и нисам живео мећу онима који превазилазе мој положај. Како каже св. Златоуст, пророк себе сматра недостојним да се креће мећу њима, осим у оним приликама када су га други приморавали да, и противно својој вољи, општи са њима. Можда великима и дивљења достојнима назива оне, који саме себе сматрају за такве, тј. надмене и горде, и као да каже следеће: не само да сам се клонио страсти преузношења, него се нисам чак ни кретао међу онима, који су овом страшћу заражени.
(2) Еда ли не мишљах смирено, него уздигох душу моју, као дете одојено ка матери својој, докле не узвратиш души мојој. Ако нисам смирено размишљао, као што је смирено дете поред своје мајке.., ако сам се узносио и гордио, како сам се преузносио, тако ми и узврати, Господе, и долично ме казни за моју гордост. Због тога је св. Златоуст рекао:“Није мали подвиг – клонити се преузношења, ненавидети гордељивце, одвраћати се од њих и гнушати их се. Напротив, највећу безбедност за врлину представља очување узвишеног смиреноумља.“
(3) Нека се узда Израиљ на Господа од сада и до века! Нека се, закључује пророк, Израиљ узда у Господа и сада и убудуће, подражавајући мене, који сам се уздао у Господа и у спокојству, и у несрећи, и у свако доба. Поред тога, требало би рећи да овај псалам доликује новом Израиљу, тј. хришћанском народу. Уосталом, можда је Давид овај и претходни псалам написао у име најпобожнијих Јевреја који су се вратили из ропства и у њему овај народ излаже какве је молитве узносио кад се налазио у искушењима и какво је смирење имао кад се од искушења избавио. Тиме и нас, хришћане, поучава како да се молимо у време искушења и како да се смиримо, избавивши се од духовног робовања страстима и демонима.