СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 125
Песма степеница
Садржај
Седму песму су испевали они који су се уверили у своје избављење, јер се већ налазе у самом граду. Моле се за остале, који су још у Вавилону, да и они буду избављени од ропства.
(1) Када враћаше Господ робље сионско, бејасмо утешени. Ово апостоли пророкују о себи и о верујућима из незнабоштва, јер у Давидово време није било ропства. Због тога се, можда, мисли на духовно ропство, јер реч рекоше (2) пророчански указује на будућност:
(2) Тада рекоше у народима: велике ствари учини Господ са њима. То (робовање) свима показује да смо достојни суза. Наиме, сви се диве великим делима Божијим, јер нас је Бог избавио из тог горког ропства. Ми кличемо (јер нисмо безосећајни) иако нам нису враћена сва наша браћа, за коју и молимо: Поврати, Господе, робље наше као потоке на југу.[1] Тиме показује да је већина Јевреја остала у Вавилону, због чега се и њихов повратак пореди са током египатске реке, будући да југом назива пустињу.
(5) Који су сејали у сузама, пожњеће у радости. (6) Идући иђаху и плакаху. Онима, што се моле за оне који су остали у ропству, пророкујући Дух одговара: ако буду плакали због оних што су остали у Вавилону, и они ће се вратити.
Из тумачења Јефимија Зигабена:
(1) Када враћаше Господ робље сионско, бејасмо утешени. И овај псалам се надовезује на претходни и говори о повратку из ропства, односно о доласку у отаџбину, на Сион, његових (сионских) чеда. Говорећи о утехи, Давид под тим подразумева њихову слободу и олакшање. Блажени Теодорит каже: „Господ је као Свецар заповедио Јеврејима да се врате. Међутим, било је много злонамерника и противника закона Божијег, који се нису сагласили са овим повратком. Они пак који су се марљиво подвизавали у отачкој побожности и били наклоњени законитом богослужењу, с радошћу су прихватили заповест о повратку. Они се у овом псалму, видевши своју слободу, радују и моле да и сви њихови саплеменици буду удостојени те слободе.“
(2) Тада се испунише радошћу уста наша и језик наш весеља. Након повратка у отаџбину, у Јерусалим, наша уста испунила су се радосним речима, које су изражавале нашу унутрашњу, душевну радост, а језик наш био је преиспуњен весељем. Давид овде, у виду пророштва, о будућем говори као о прошлом.
Тада рекоше у народима. Кад виде да смо се вратили у своју отаџбину и да смо се тамо настанили, народи ће се задивити нашем чудесном повратку и рећи: Велике је ствари учинио Господ са њима.
4. Поврати, Господе, робље наше, као потоке југовином (на југу).[2] Вративши се у Јерусалим, Јевреји се моле и за оне који су остали у Вавилону, где је још увек било много њихових саплеменика. Поврати, Господе, и остале јеврејске заточенике који су остали иза нас. Подстакни их да се врате, као што посредством јужног ветра подстичеш воду да се врати у потоке пресахле током зиме. Наиме, јужни ветар својом топлотом разбија згуснуте облаке и из њих испушта кишу, тако да са снажним налетом и брзином покреће протицање воде кроз суве потоке. Или је, можда, као потоци, рекао мислећи на брзину којом теку потоци, и молећи да се и Јевреји исто тако брзо врате из вавилонског ропства. Према Теодоритовом тумачењу, под југом подразумева Јерусалим, будући да се он у односу на Вавилон, који је на северу, налази на југу. Није неуобичајено ни да пророци под југом подразумевају Јерусалим (Језекиљ, Авакум). Свети Григорије Нисијски каже: „У вишем смислу, севером се назива ђаво а југом Господ, како Га је назвала и невеста (Црква) у Песми над песмама: Устани ceвepe, и ходи јуже (Песма 4; 16), јер се разлучује од сатане а сједињује са Господом. Исто тако, и ми као да се разлучујемо од хладног места, тј. од греха и од његовог оца (ђавола), обраћајући се врлини и Господу и постајући пламени духом.“ Никита Ститат даје следеће објашњење: „Тако се и светитељи непрестано моле да се њихов заробљеник, тј. ум, врати југом, тј. дародавцем покајничких суза, односно Духом, како би, као вода из зимског потока, из непомућеног и тихог ума почели да истичу таласи умилења.“
5. Који су сејали у сузама пожњеће у радоспш. Они који сеју молитвене сузе са надом у спасење, с радошћу ће пожњети плод молитве, а он се састоји у ослобађању од невоље која их доводи у пометњу. Ове речи су уопштене и приличе свима, који се налазе у невољи и искушењу.
6. Идући идоше и плакаше, бацајући семе cвoje. Од општег, које је претходно изрекао, Давид се поново враћа ка појединачном и говори о Јеврејима у заробљеништву: када су одлазили у Вавилон, ишли су и плакали и, као што смо рекли, сузама сејали наду у слободу и у своје спасење.
Долазећи доћи ће с радошћу, узимајући руковети cвoje. Кад се Јевреји из заробљеништва врате у своју отаџбину, у Јерусалим, са собом ће радосно носити и своје усеве, тј. пожњеће плод наде у своје спасење који су сејали са сузама. Као што је семену пшенице потребна киша да би донело плод, тако су и семену наде, да би дало плод, потребне сузе. И као што је потребно да њива буде узорана и избраздана, тако су и души потребна искушења и невоље да би омекшала њена отврдлост и да, према речима светог Златоуста, на њој не би поникло трње и коров, односно страсти и њима слично растиње греха.
НАПОМЕНЕ:
- У српском преводу: Као потоке у југовини, прим. прев.
- До разлике у појединим терминима долази услед разлика у рукописима које су за своја тумачења користили св. Атанасије, Јефимије Зигабен и остали тумачи Псалтира, прим. прев.