Давид је овај псалам испевао кајући се за грех и истовремено благовестећи о нашем спасењу. У том псалму нам је дат образац (узор) по којем смо, обитавајући у греху, дужни да притичемо Богу.
(2) Докле ћеш, Господе, заборављати ме до краја? Као да је дуготрајни грех посредством покајања за њега начинио пут ка Богу. Докле ћеш одвраћати лице Своје од мене? То лице непрестано гледају ангели.
(3) Докле ћу се домишљати у души својој? Јадикујем, помишљајући у души да ћу умрети у греху, и то ми, више од свега, ствара душевни бол. Мучим се у срцу своме дању и ноћу – то је свакодневна брига у срцу. Докле ће се узносити непријатељ мој нада мном? Ако се наш непријатељ ђаво унижава кад смо побожни, јасно је да се он преузноси када грешимо, будући да човеково унижење значи уздизање сатанино. Као што се и о Богу каже да се Он узноси нашим спасењем, тако се и о ђаволу каже да се он узвисује нашом пропашћу.
(4) Просветли очи моје. Овде мисли на очи ума, јер је речено: Просветлите се светлошћу знања (Ос. 10; 12 – према Септуагинти).
(6) А ја се на милост Твоју уздах. Чврсто се надам да ћу добити опроштај за грех, узносећи мисао ка милосрђу Твом, по којем си свим људима подарио спасење. То спасење радује моје срце, које одавно болује због греха.