СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА
Псалам 119
Песма степеница
Садржај
Прву песму степеница народ је псалмопојао Богу у Вавилону, тугујући због дуготрајности ропства и молећи се да буде ослобођен.
(1) Ка Господу, кад ме снађе невоља, завапих… (2) Господе, избави душу моју од уста неправедних и од језика лажљивога. Зар нису била неправедна уста Вавилоњана, који су исповедали идолослужење? Језик се назива лажљивим самим тим што не изговара ништа истинито о Богу.
(2) Шта ћe ти се дати и шта ће ти се додати према језику подмукломе! (4) Стреле моћнога су наоштрене. Шта још тражиш да ти се да? Или, шта још желиш да би ти се и то додало, за казну устима лажљивим? Препуне су огња стреле које је распламсао Силни. Означава казну каква ће ускоро сустићи Вавилоњане.
(5) Авај мени, јер се боравак мој продужи. Износи нову прозбу Богу за ослобађање од изгнанства. Настаних се у насељима Кидарским. Кидар је област која се налази уз источну пустињу и распростире се чак до Персијанаца. Њу настањује племе Сарацена.
(6) Дуго ту борављаше душа моја, са мрзитељима мира бејах миран. Злоба Вавилоњана је таква, да ће без повода започети рат са онима који живе у миру. Треба имати у виду ону одлучну казну какву је Бог доделио Ханаанејцима и Аморејцима, запретивши да се с њима ступа у пријатељство, и они утолико пре нису могли да ступе у савез са овим безбожницима, који су се гнушали побожности. Када им говорих, нападаху ме залуду.
Из тумачења Јефимија Зигабена:
У Псалтиру постоји укупно петнаест такозваних „песама степеница“, тј. песама усхођења. Називају се усхођењима јер говоре о усхођењу Јевреја, који су се налазили у вавилонском ропству, у Јерусалим. Ова усхођења почињу јецајима и прозбама, које су изговарали заробљени Јевреји, а завршавају се њиховим повратком у Јерусалим. Из тог разлога се, у историјском смислу, ови псалми називају усхођењима. У вишем смислу, називају се тако јер у већој мери него остали изводе из Вавилона, тј. из пометње садашњег живота (Вавел, Вавилон значи „пометња“, „смеша“, „мешавина“) и уздижу народ Божији, тј. хришћане, изнад пометње страсти. Где их уздижу? У вишњи Јерусалим. Наиме, онај ко брижљиво буде читао ове псалме, видеће какву је пламену љубав имао древни јеврејски народ према својој отаџбини, тј. земаљском Јерусалиму, колико је плакао, јецао и вапио Богу у време кад га је био лишен. Када то виде, читаоци ће се и сами распламсати стремљењем и љубављу према вишњем Јерусалиму, својој истинској отаџбини. Постоје и тумачи (Јевсевије, Ориген) који су ово усхођење схватили као усхођење у врлини: пут који води ка њој постепено узводи врлинског и мудрољубивог човека од пометње овог живота (од „Вавилона“) и поставља га на само небо (у вишњи, небески Јерусалим). Тај пут изображава и Јаковљева лествица, чији је један крај дотицао земљу, а други допирао до неба. Јевсевије каже: „Душа која живи у греху обитава доле и не може се одједном уздићи одатле; напротив, она као да се креће по степеницама, и на тај начин се уздиже ка врлини. За оне, који силазе, граница је Вавилон или пометња, а за оне, који усходе, та граница је вишњи Јерусалим. Они који се уздижу певају песме усхођења, а они који силазе – плач Јеремијин. Требало би знати да је јерусалимски храм имао петнаест степеница; појци су застајали на свакој од њих и појали химне, тако да и ове песме у Псалтиру својим бројем одговарају броју храмовних степеница.“ Блажени Теодорит: „Не говори свака песма степеница (песма усхођења) о једном истом; неке говоре о вавилонским недаћама, неке благовесте о повратку, неке говоре о весељу током путовања, а неке о изградњи храма.“ Поводом ових псалама, преподобни Никита Ститат, ученик св. Симеона Новог Богослова, каже: „Све док је наша мисао расејана различитим бригама и док је душа помућена страстима због којих њене силе неприродно дејствују, човек није у стању да узвишеним срдачним усхођењем поје Богу чисту песму. Како ћемо појати песму Господњу на туђој земљи, тј. у срцу које су надвладале страсти?“ Свети Златоуст закључује: „Како су се Јевреји избавили из вавилонског ропства? Љубављу према Јерусалиму. Међутим, како се у њему нису подвизавали, нису задобили никакву корист од благодати Божије, због чега су остали и умрли у ропству. Тако ни и ми нећемо достићи своју небеску отаџбину, уколико не будемо прожети љубављу према небеском благу и вишњем Јерусалиму, и уколико будемо страствено привезани за садашњи живот.“